Zevanje je jedna od prvih stvari koje, kao živo biće radimo. Zevamo i kao fetusi, tokom prvog semestra trudnoće naših majki. Zevamo nesvesno i zevamo spontano. Međutim, da li zevanje ima funkciju? Toliko je evolutivno sveprisutno, da možemo da pretpostavimo da se zevanjem postiže nešto važno, zar ne?
Moderna nauka je, tokom više decenija istraživanja, predlagala više od 20 psiholoških hipoteza koje se tiču zevanja, međutim, postoji veoma malo saglasnosti o primatu ijedne od njih.
Pre skoro sto godina, britanski neurolog Frensis Volš primetio je nešto zanimljivo tokom testiranja refleksa delimično paralizovanih pacijenata.
Tokom zevanja, njegovi pacijenti bi spontano povratili sve svoje motoričke funkcije. Činilo se, beleži Volš, da, u tih par sekundi zevanja, pacijenti ne bi bili paralizovani. Zevanje je kratkotrajno aktiviralo takozvani primalni centar mozga koji je van naše svesne kontrole, zaključuje Volš 1923. godine.
Zevanje je, dakle, bilo jedno od naših najprimitivnijih, fundamentalnih ponašanja – što je u ravni sa zaključkom Čarlsa Darvina iz 1838. godine: „kada vidim psa i konja i čoveka kako zevaju, shvatam koliko smo svi izgrađeni po istom principu.“
U knjizi Izražavanje emocija kod čoveka i životinja, Darvin pominje da pavijani zevaju kada hoće da upozore neprijatelja, pokazujući mu zube. Znak agresije zevanjem pokazuje i sijamska riba borac, međutim, samo pripadnicima svoje vrste ili kada vidi svoj odraz.
Signal koji pokreće zevanje dolazi iz određenog regiona mozga kojeg zovemo paraventrikularno jezgro hipotalamusa. Jezgro takođe proizvodi određene hemijske glasnike, poput adenokortikotropnog hormona, koji se značajno uvećava tokom spavanja i neposredno pre buđenja — što objašnjava zašto zevamo i nakon dobrog sna.
Do sredine 1980-ih, naučnici su razlog za zevanje videli u nedostatku kiseonika — po ovoj tezi, telo bi zevanjem unelo velike količine vazduha, čime bi se izbalansirao kiseonik u krvi. Međutim, hipoteza o oksigenaciji je odbačena nakon opovrgavanja nizom eksperimenata 1987. godine.
Čak je i Hipokrata intrigiralo zevanje. Ovaj antički grčki lekar je spekulisao da je zevanje povezano sa visokom temperaturom i groznicom: zevamo da bismo izbacili loš vazduh koji se nakupio u našem organizmu — zbog čega smo se na prvom mestu i razboleli.
Jednu od skorijih i upornijih teza iznosi psiholog Gordon Galup 2011. godine — zevanje je mehanizam za hlađenje mozga i tela. Dokazi za ovu tezu, pak, nisu unisoni, pa se, za sada, fiziološka funkcija zevanja ne smatra dovoljno utemeljenom.
Pojedini naučnici sugerišu da pouzdaniji nagoveštaji razloga zevanja mogu proizaći iz pitanja: kada to činimo?
Obično razmišljamo o zevanju kao o signalu pospanosti ili dosade. Iako zapravo nije povezano sa količinom kvalitetnog sna, fizičkim ili psihičkim umorom, dobom dana u koje se budimo i odlazimo na spavanje — čini se da zevanje postaje intenzivnije kada se osećamo subjektivno pospano. Niz eksperimenata pokazuje da smo skloni zevanju u satu neposredno nakon buđenja i sat vremena neposredno pred uobičajeni odlazak na spavanje.
Dosada, glad, umor: sve su to stanja u kojima možemo otkriti da nam pažnja luta i da nam fokus postaje sve slabiji. Zevanje, dakle, može poslužiti kao signal da se naša tela „resetuju“, način da ostanemo budni. Kada zevamo, naše telo se trudi da se ponovo angažuje umesto da podlegne umoru ili gladi.
Ipak, ideja da zevamo kada nesvesno želimo da promenimo određena stanja verovatno nije razlog zbog kog zevamo iz jednog jednostavnog razloga: zevanje je „zarazno“.
Zevamo kada vidimo ili čujemo kako drugi zevaju — bez obzira da li se osećamo pospano, dosadno ili smo anksiozni ili gladni. Svi smo upoznati sa ovim fenomenom.
Zevamo i kada samo pomislimo na zevanje: u jednoj od studija, 88 odsto ljudi kojima je naloženo da misle na zevanje — zevnulo je ubrzo nakon toga. Zevamo kad i čitamo o zevanju ili vidimo osobu (ili životinju!) da zeva na fotografiji.
Zašto je zevanje tako zarazno? Jedna od mogućih odgovora pretpostavlja da zevanje služi kao način iskazivanja empatije ili primarni mehanizam društvene signalizacije.
Jer, kada zevamo, zapravo komuniciramo jedni sa drugima — nesvesno signaliziramo kako se u datom trenutku osećamo.
Pored zaraznog, postoji i anksiozno zevanje. Pojedini psiholozi sugerišu da bi anksiozno zevanje moglo biti primer takozvane aktivnosti izmeštanja — ponašanja koje je rezultat neprijatne ili stresne situacije.
Izvor: Nataša Kilibarda @ orginalmagazin.com
