Zaprati nas #uziceonline

Dešavanja

“It’s OK, I know what I’m doing”

Izložba u galeriji Reflektor

FacebookWhatsAppViberEmail

Objavljeno

Fotografija: galerija Reflektor

U petak 6. septembra u 20 časova biće otvorena grupna izložba u galeriji reflektor pod nazivom “It’s OK, I know what I’m doing”.

Svoje radove izložiće: Siniša Radulović, Isidora Krstić, Chitka (Anetta Mona Chisa i Lucia Tkacova), Slavica Obradović, Ma Qiusha, Dušan Rajić, Jelena Pantelić, Marko Tirnanić, Rora Blue. Kustos izložbe je Teodora Jeremić.

Pitanje koje se rađa iz urbanih punktuma savremenog sveta i koje isti konstantno postavlja: “šta se dešava sa granicom kada kartografska linija kolabira?” , mutira i postaje još glasnije kao metafora. Svakodnevno, i na svim planovima, susrećemo se sa bezbrojnim, nevidiljvim granicama koje osvešćujemo obično tek pošto ih dodirnemo, i tek tada, suočeni sa ugrožavanjem, ili potpunim kolapsom fiktivne slobode postajemo svesni okruženja koje je formira i definiše. Živeti u savremenosti obećava maksimalnu slobodu, mogućnost realizacije, i otvoreni sistem ali se isti ispostavlja kao fantazija, i privid slobode kao osnovna odlika “društva kontrole” o kom Delez govori, postaje stvarnost koju zapravo živimo. Paradoksalno, mnogo toga je u svojoj suštini dobrovoljno: sarađujemo sa korporativnim nadgledanjem i kamerama, jer nam obećavaju sigurnost, pristajemo na deljenje podataka i nadziranje jer nam obećava zaštitu, dozvoljavamo da budemo locirani, jer je komfornije. Kontrola se prodaje pod različitim pseudonimima i nalazimo se u onoj tački u kojoj ništa ne počinjemo od nule, ali nikada ni ne završavamo. U kojoj smo slobodni, ali konstantno nadgledani. U kojoj možemo da “radimo šta god poželimo” sve dok “smo se tako dogovorili” i dok ne dotaknemo staklenu granicu koja kaže da ne bi trebalo dalje, i izložba “It’s ok, I know what I’m doing” kroz spektar radova koji tretiraju pojam i koncept kontrole, promišlja i reflektuje prirodu društvene i lične kontrole u svoj svojoj kompleksnosti, obeleženu sopstvenim kontradiktornostima, i mnogobrojnim pukotinama.



Ništa manje delikatna i paradoksalna nije ni eksterna priroda kontrole, veza između kontrološućeg i kontrolisanog faktora, između kontrole i sigurnosti, želje za slobodom i udobnosti koju kontrolisano područje nudi, budući da pravila već poznajemo, i Isidora Krstić postavlja pitanje, u kojoj meri ono što štitimo istovremeno i ograničavamo, i obrnuto? Kada govorimo o granicama kontrole, da li su to one kojima ograničavamo i kontrolišemo sami sebe (Rora Blue), ili limiti do kojih nas neko ili nešto može kontrolisati na političkom, društvenom, fizičkom ili emotivnom planu? Uočiti makar i nazirati, izazivati, ispitivati te granice, već samo po sebi znači delovati, i u kontekstu izlagačkog prostora koji je nekada bio sinonim za kontrolisanu sredinu, disciplinu, i zavođenje reda, a sada paradigma aktivnog delovanja i preuzimanja akcije, radovi mapiraju oblike kontrole danas. U duhu Franka Berardija da se samoubistvo može shvatiti i kao jedina efikasna akcija protiv opresije, a autodestrukcija kao vrhunski gest spasavanja i povratka kontrole, Siniša Radulović dešifruje kako se “samoizbrisati”. Ma Quisha progovara o prepuštanju koje posledično utiče na subjekat i snazi koju pristanak na aposlutno odsustvo kontrole traži, Slavica Obradović o zahtevima pozicije balansiranja između onog što “želim” i onog što “moram”, Chitka o realizaciji sopstvene agende i dinamici koju uspostavlja sa spoljnim faktorima, a Jelena Pantelić o kontroli spram sopstvenog identiteta, kako pravog tako i fiktivnog.

Tako, govoriti o kontroli na prvom mestu postaje priča o granicama koje su lakmus papir njene snage. Onim koje postavljamo, koje su nam nametnute, koje želimo da ispoštujemo, koje moramo da izazovemo, koje su neodržive. O nepostojećim, opipljivim, trajnim, posledičnim, neophodnim, neželjenim, poroznim. O ličnim, društvenim i emotivnim. Koje nas privlače i istovremeno odbijaju. Poziciji onih koje su uskovitlane i pomešane, i koje često i ne vidimo, ali ih neprestano osećamo. Nevidljivi pritisak nevidljivih granica.



Ako znamo da je preduslov za postojanje bilo koje granice, uloga koju ima- da bude zona u kojoj dve strane dolaze toliko blisko u kontakt da gotovo da postaju jedno, dodiruju se najbliže moguće, istovremeno zadržavajući integritet i preteći da se svakog trenutka međusobno ugroze, onda je granica jednaka toposu odluke i spoznaje. U takvoj realnosti rečenica “znam šta radim” postaje ekvivalent onoj u kojoj je “sve pod kontrolom” gde kroz (auto)afirmaciju i prividnu sigurnost progovaramo o nesigurnostima, sumnjama, zabrinutosti, nemogućnostima, ali i svesti o neminovnosti preuzimanja akcije, i odgovornosti. A ako je granica sinonim za mesto perpetualnog ponovnog upisivanja, i sudaranja, onda se “It’s ok, I know what I’m doing” postavlja kao poligon, zona transintimnosti gde se kontrola simultano i naizmenično prepušta i preuzima, i bavi se ponovnim upisivanjem individualnosti, a radovi deluju kao katalizatori pitanja kako se uopšte “preuzima kontrola” i formira subjektivnost u društvu, u kom je teško definisati gde su i šta granice oba?

Izvor: uzice.online/galerija Reflektor

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne

FacebookWhatsAppViberEmail