Zaprati nas #uziceonline

Istorija

Prvi Staljinov kritičar u Evropi je pravnik iz Čajetine, čiju je likvidaciju naručio Tito

Uzbudljiva sudbina Živojina Pavlovića i pamet koja ga je koštala života

FacebookWhatsAppViberEmail

Objavljeno

Fotografija: Wikipedia

Komunista, novinar, pravnik, ozbiljan kritičar Staljinovog režima, po nekima junak, po nekima žrtva, koja je završila streljana tokom Užičke republike upravo od strane svojih saobraca – to je ukratko Živojin Pavlović, ali ne čuveni reditelj, već čovek za koga kažu da je mislio svojom glavom, ali i puno znao.

Iako se o njemu ne zna previše, pojedinci, poput sociologa Slobodana Gavrilovića, potrudili su se da lik i delo Živojina Pavlovića ne bude zaboravljeno, ali i da ne bude zaboravljeno sve ono što je nekadašnji režim tokom Drugog svetskog rata, na čijem čelu je između ostalih bio i Josip Broz Tito, činio, ma koliko on bio idealizovan, pa čak i dan danas, kada je sasvim jasno da tadašnje vreme, pre i posle rata, nije nikako bilo ni crno ni belo.

I njega su, kao i decenijama kasnije, obeležavale stvari koje se i danas dešavaju: progon neistomišljenika, mislećih ljudi, ali i onih koji mnogo znaju, pa ih treba ućutkati…

Upravo je Pavlović bio jedan od onih koji su ućutkani.

Dobrovoljac u Velikom ratu, novinar, pravnik…

Pavlović je rođen u Čajetini, gimnaziju je završio u Užicu, a studije prava započeo je u Beogradu, a završio u Parizu, gde ostaje deset godina. Pre toga, bio je činovnik u Skoplju, godinu dana boravio je u Sovjetskom savezi, a svo vreme pisao je novinske članke za partijske i sindikalne novine, pokretao i izdavao političke listove…

Osim što je bio član KPJ, bio je i član KP Francuske, gde je u tamošnjoj prestonici rukovodio partijskom knjižarom “Horizonti” i prikupljao takozvanu “crvenu pomoć” (zaštita političkih zatvorenika i njihovih porodica), okupljao ekonomsku emigraciju, pomagao odlazak jugoslovenskih komunista u Španiju. Inače, bio je dobrovoljac u Prvom svetskom ratu.

U Titovoj nemilosti

www.ekspres.net

Sve je sa Pavlovićem bilo dobro, dok u Moskvi tokom velike čistke nije streljan generalni sekretar KPJ Milan Grokić. Nakon njega, Tito preuzima partiju, a Živojin Pavlović pada u nemilost. U praksi, to je izgledalo tako što je nepune dve godine od kada je Tito preuzeo partiju, i to na njegov predlog, Pavlović iz nje isključen.

Po povratku u Beograd iz Pariza 1940. godine, on se zaposlio u ondašnjem Centralnom presbirou, što bi danas bilo Ministarstva informisanja. Tu, zapravo, počinju njegove muke, kada postaje sve više izolovan, a svi poslovi koje je do tada radio, počinju da mu se otkazuju.

Nažalost, to je samo deo “ledenog brega”, i sudbine koja je zadesila Pavlovića. Naime, pošto su isključenja iz partije pod raznim optužbama uključivala i fizičku likvidaciju, mogao je da pretpostavi da će mu se nešto tako i dogoditi.



Prvi kritičar Staljina

Pavlović je krajem 1940. godine u Beogradu samostalno objavio knjigu “Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora”. Knjiga je zapravo govorila o Staljinovim čistkama s kraja 1930-ih godina u Sovjetskom Savezu, u kojima su nestali i mnogi njegovi prijatelji i kolege, poput Milan Gorkić.

– Mi smo se rugali zemljama koje su spaljivale marksističku, jevrejsku i demokratsku literaturu, dok danas nema ni u jednoj ruskoj biblioteci dela Trockog, Buharina, Zinovjeva, Bezimenskog, Pasternaka, Koljcova i drugih, koja su svakako spaljena. Cilj je ove brošure da prikaže pravo stanje u Sovjetskoj Uniji, da prikaže i razgoliti ovaj režim krvi i niskih kleveta koje je zaveo Staljin u zemlji sa njegovom policijom. Budući da su masovna streljanja zauzela takve razmere, da se više ne može ćutati, potrebno je dići glas protesta i učiniti sve da se još preostale žrtve staljinskog termidora spasu iz Sovjetske Unije – između ostalog piše u Pavlovićevoj knjizi.

Međutim, ona gotovo da nije ugledala svetlost dana jer je odmah zabranjena. Zahvaljujući ugovoru o saradnji između Staljinove vlade i vlade Kraljevine Jugoslavije i svežeg diplomatskog priznavanja SSSR od strane Kraljevine Jugoslavije, “aparat” KPJ je uspeo da od vlade Cvetković-Maček izdejstvuje zabranu Pavlovićeve brošure, a najveći deo njenog tiraža zaplenila je policija već u štampariji, a potom i uništila.

Međutim, Pavlović je uspeo da spasi desetak primeraka, od kojih je jednu poklonio svom kumu Ljubiši Đeniću, bibliotekaru u Čajetini.



Saslušavao ga Milovan Đilas

U “Komunistu”, organu KPJ, knjiga je dočekana na nož nepotpisanog kritičara kao “zbirka provokacija i kleveta protiv naše Partije, Kominterne i SKP, Sovjetske vlade i druga Staljina”.

Godinama kasnije, najpoznatiji komunistički disident Milovan Đilas, inače visoko pozicionirani partijski funkcioner i član Politbiroa KPJ, priznao je da je upravo on napisao ovu kritiku. Đilas je, inače, saslušavao Živojina Pavlovića u zatvoru Užičke republike.

Kako se navodi na sajtu Yurope, u članku posvećenom upravo Pavloviću, Đilas je dao i dvosmisleno objašnjenje razloga likvidacije Zivojina Pavlovića.

Sedam glava da je imao, nijednu ne bi sačuvao – izgovorio je on

Da li zato što je bio neposlušan, što je drugačije mislio, ili zato što je mnogo znao o prilikama i neprilikama u KPJ, narocito o likvidacijama u sovjetskim i domaćim čistkama, posebno nakon dolaska Josipa Broza Tita na mesto generalnog sekretara KPJ?

Verovatno je Đilas bio blizu istine, jer je dobro znao prirodu i karakter organizacije kojoj je i sam pripadao, bio u njenom rukovodećem vrhu, i bio naredbodavac brojnih političkih likvidacija. Karakter komunističko-boljševičke organizacije osetio je i na svojoj koži. Naime, nijednoj partiji, pogotovo komunističko-boljševičkoj, nisu potrebni “ljudi koji misle svojom glavom” – navodi se u tekstu.

Tito naredio, Krcun organizovao likvidaciju

Pavlovića su tokom Užičke republike u jesen 1941. godine uhvatili, zatočili i mučili partizani, a njegovo hvatanje i likvidaciju organizovao Slobodan Penezić Krcun. Međutim, veruje se da je streljan po Titovom naređenju.

Prema nekim izvorima, Pavlović je mučen najmanje nedelju dana, a ono što je od njega traženo bilo je da prizna da je oduvek “fašistički i policijski agent infiltriran u vrh KPJ”.

Nakon višednevne torture, Pavlović je pokušao samoubistvo tako što je sebi prerezao vene komadom stakla, rekavši: “Nemate više potrebe da me vodite na saslušanje”.

Međutim, Krcun mu je navodno pritrčao, zaustavio krvarenje i ljutito rekao:

“Nećeš umreti, kurvo, dok ne priznaš!”.

Međutim, Pavlović nikada ništa nije priznao. Odveden je na streljanje u Krčagovu, iznad vojničkog kruga, zajedno sa desetinama osuđenika na smrt.

Navodno je i ovde pokušao da pobegne, ali ga je jedan od stražara iz puške pogodio u kičmu, nakon čega je još bio živ. Iako je tražio da ga ubiju odmah, namerno je ostavljen “za kraj”, nakon čega je ubačen u raku sa ostalima.

Živojin Pavlović je ubijen noći između 28. i 29. novembra 1941. godine, nekoliko sati pre nego što će partizansko vođstvo, pred najezdom Nemaca pobeći iz Užica.



Dostojanstvo iznad straha

Poznavaoci Pavlovićevog lika i dela odbacuju tezu o tome da je iza njegovog povratka u zemlju i objavljivanja “Bilansa” stajala vlast i policija, kako je sugerisano iz partijskog rukovodstva.

– Nesumnjivo je reč o časnom čoveku koji je bio svestan opasnosti povratka i svega što ga čeka, ali je njegovo osećanje dostojanstva bilo iznad njegovog ličnog egzistencijalnog straha. Bio je sumnjiv i kao takav je stradao – kazao je svojevremeno dr Božidar Jakšić, naučni savetnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda.

Prema njegovom sudu, značaj Pavlovićevog dela je taj što je ono doprinos demokratskoj kulturi u Evropi.

– Posebno je značajno to da su se knjige o kojima je ovde reč pojavile u trenucima kada u balkanskim zemljama, posebno u onim novostvorenim na tlu bivše Jugoslavije, duvaju snažni vetrovi primitivnog, agresivnog, prizemnog, sirovog antikomunizma. Naravno, komunisti su učinili mnogo zla na ovim prostorima. Ali da li je to cela istina? Upravo preko Pavlovićevih dela možemo videti da komunizam može biti i nešto drugo od onoga kakvog ga vide ovi antikomunisti. Pokazalo se da je u ovoj zemlji bilo i drugih mogućnosti i drugih rešenja od onih koja nam nudi jedna revolucionarna eshatologija koja se zavrsava u jednom plebiscitarnom cezarizmu staljinističkog tipa – dao je svoje viđenje Jakšić.

Njegov kolega dr Nebojša Popov navodi da je “Pavlović čvrsto verovao da se treba što je moguće snažnije boriti protiv agresivnih ideologija fašizma i nacizma, da bi se odbranile ideje slobode građanina, i kolektivna i individualna prava i slobode, što nije baš spadalo u korpus ideja tada verujućih boljševika i komunista”.

Inače, obojica smatraju da je Živojin Pavlović čovek svog vremena koji mu je platio dug. Imao i je zabluda, “ideoloških naslaga”, koje su rezultat njegove partijske discipline.

– Ali sve to ne dovodi u pitanje njegov osnovni doprinos i značaj – kao jednog od prvih kritičara totalitarnog staljinistickog sistema i u tadašnjoj Evropi i svetu uopste – navodi se u tekstu na portalu “Yurope.com”.



Krišom kopirana knjiga

Tokom života i rada Pavlović je objavio oko 300 članaka u brojnim (pro) komunističkim i sindikalnim listovima i nekoliko brošura. Iako je njegovo najznačajnije delo “Bilans sovjetskog termidora” zabranjeno i zaplenjeno, sačuvano je tek nekoliko primeraka.

Prema jednom svedočenja dr Nebojše Popova, naučnog savetnika Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, zahvaljujući takozvanim “vaninstitucionalnim prosvetiteljima”, od kojih on posebno ističe Miodrag Milica, u kulturnoj i političkoj javnosti poznatijeg kao Mića doktor, još šezdesetih godina prošlog veka u Beogradu je kopirana i krišom deljena Pavlovićeva knjiga “Bilans sovjetskog termidora”.

Izvor: blic.rs

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne

FacebookWhatsAppViberEmail