– Kruti otpaci koji se iz domaćinstava i radionica bacaju kao neupotrebljivi – Vikipedia

Istorija pisanog jezika je duga, vrlo duga… skoro pa neverovatno duga i počela je od jednog jedinog slova da bi se nastavila na reči i rečenice koje se nižu sve do naših dana. Tokom tih nekoliko hiljada godina pisali smo o svemu i svačemu: ljubavi, smrti, dobrom, lošem… ali nikad o Smeću. Naravno, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali pretpostavljam da niko nije imao potrebu da napiše nešto više od suvoparne definicije kako je to otpadak koga se lišavamo jer nam je kao takav više neuptrebljiv. Ali šta ako je taj otpadak deo svih nas? Da, baš tako – otpadak koga se toliko gnušamo da smo napravili čitave deponije na koji smo smestili viškove jedne civilizacije prepune viškova. I tako te deponije rastu i rastu i rastu… dok mi kupujemo i trošimo, kupujemo i trošimo… sve do te mere da ne možemo više da ih ignorišemo jer deponije prete da zauzmu naše ulice, gradove i države. Kada jednom ne bude nas, kao amanet da smo postojali neće ostati visoke kule ili zapisi. Naš trag će biti ništa drugo do jedna sasvim obična plastična kesa, ostavljena da bude teret nekom drugom, jer mi nemamo vremena o tome da mislimo dok kupujemo, trošimo, gomilamo… i bacamo.

Putešestvija plastične kese započeta je u fabrici koja je istu napravila samo za nas. Sledeća destinacija je market koji kesu daje po bagatelnoj ceni od pet dinara. Uzbudljivo putovanje je nastavljeno sve do kuće čestitog domaćina koji je kesu stavio u još kesa kako drevni običaji nalažu. I tako je kesa upotrebljena za pomenuto smeće. Evo je naša dobra stara kesa u kontejneru da bi se već sledećeg trena našla u kamionu. Kamion prolazi pored naselja, okolo se deca igraju, sunce sija kroz zagušljivi vazduh i sve je vrlo idilično…Dobro, skoro pa idilično, ali ko mari.

Odjednom, kesa završava na deponiji gde čeka i čeka i čeka. Događa se iskra poput velikog praska. Zatim i dim. Za dimom ide vatra. Vatru ignorišemo jer to nije naša vatra. A ona kesa? Pa normalno da ni ona nije naša. I tako vatra gori dok se mi svađamo čija je kesa, čije je smeće i čija je vatra jelte. S’ druge strane smeće nastavlja da dolazi – jer ono je jedina konstanta naše civilizacije. Konstanta koja će nas na kraju i ugušiti. Vatra se širi poput cunamija a mi se i dalje svađamo čija ono bi kesa. Dani prolaze, ništa se ne događa. Voda je zagađena, zemlja zatrovana, vazduh pun opasnih čestica, ali to nas nimalo ne dotiče jer imamo prečih poslova. Valja nam praviti još onih kesa u koje ćemo gurati naše viškove. Valja nam se i svađati ko je, zašto, kad i gde pogrešio. A vatra? Šta bi sa vatrom? Ignorišimo vatru i otrove dok dišemo duboko… i Duboko.