Zaprati nas #uziceonline

Kolumne

Grad, lica i naličja

Da li je grad samo skup arhitektonskih rešenja?

FacebookWhatsAppViberEmail

Objavljeno

dizajn: uzice.online

Šta je grad? Nikada ne počinji misli pitanjem, ali ovo je izuzetak. Izuzetak nikada ne može da bude pravilo. Možda taj izuzetak i postoji da bi se pravila kršila? Ako je tako, onda živeo izuzetak i svi izuzeci ovoga sveta! Elem, pitanje “Šta je to pobogu grad“ se postavlja još od kada su ”neki tamo” ljudi odlučili kako je vreme da se sa plodnih obala Tigra i Eufrata grupišu u naseobinu. Naseobina je polako rasla i iz jednog plemena prešla u skup koji se mogao nazvati selo. Vazda ljubopitljivom čoveku ni to ne bi dovoljno pa je najzad ustanovio da bi bilo veoma mudro grupisati što veću populaciju na jednom mestu. Malo po malo, malo po malo i dođosmo mi do prvog miliona koji se sakupio u gradu zvanom Rim još tamo  133. godine pre nove ere. Veliki uspeh za nas složićemo se, ali treptaj za istoriju. No, za gradove se pita čovek a ne istorija. Da se istorija pita mi bi na prvo milionče čekali još mnogo, mnogo godina. Čovek, sa druge strane, nema toliko vremena. Uvek mu se negde žuri i zato se uvek dobro osećao među asfaltom, u gradu. Prirodu je neko napravio – tvorac, skup neobično mnogo slučajnosti ili nešto treće… u to neću da ulazim. Ali grad…grad je skrojen baš po našoj meri. Svaka zgrada je tu jer treba da bude tu. Svaka ulica je tu jer treba da bude tu. Svaki semafor je tu jer treba da bude tu…Ovako mogu u nedogled. Sve je u gradovima tu jer treba da bude tu. 

Da li je grad samo skup arhitektonskih rešenja? Nije, i  ne može da bude. Gradovi iz kojih su otišli ljudi je najtužniji prizor na zemaljskoj kugli. Provreno! Dobro, možda sam subjektivan, ali grad bez ljudi je zaista tužan prizor. Avetinjski prazan grad kroz čije fasade struji vetar uvek je glavna tema nekog horror filma koji pretenciozno cilja na veliku popularnost. Kamera se polako spušta na zaboravljenu dečiju igračku. Tišina pustog mesta para uši. To je to, nagrada za najbolji nemaštoviti  horror film je u džepu. I zato grad nikako ne mogu da čine fasade, asfalt i zaboravljene dečije igračke. Sa plišanim medvedom neko mora da se igra, ulice su napravljene za zvuk koraka i žamor glasova . Sada, dakle, konačno dolazimo do odgovora na pitanje koje se postavlja još od pamtiveka. Šta je grad? Pa ljudi. Da, upravo ljudi. Ne moraju oni čak da budu deo NN grada, mogu samo da prođu kroz isti i nikada više da se ne vrate. Ali tim korakom na asfaltu oni su već upisali sebe u statistiku – onu dobru naravno, a ne onu koja podseća  na bikini koji otkriva ali ništa ne pokazuje što bi rekao jedan poznati sportski komentator u naletu inspiracije.

Ako naš grad, po poslednjem popisu, ima 59.747 ljudi onda je to 59.747 sudbina. Onda je to 59.747 nadanja, želja, razočarenja, ljubavi, mržnje, strahova, promašenih očekivanja, uspeha  i…i…i… sećanja. Baš tako, sećanja – dobra (ali) i loša. Sećanja na boje grada leti, kada su dani dugi a večeri mirišu na lipe. Jeseni kada okiši i misliš nikada neće stati. Zime kada dune onaj hladni vetar sa Tare I Zlatibora. Proleća kada okrene na južinu sa toplih obala. Sve bi to nestalo u magnovenju vremena da nema ljudi koji pamte sve to…I sećaju se… Da li se sada slažete sa konstatacijom da su ljudi grad? Grad i njegovi ljudi, ljudi i njihov grad milenijumima zajedno u neraskidivoj vezi  satkanoj od niti koje spajaju  građevinski materijal  i emocije tako svojstvene našoj vrsti. Te iste emocije su u stanju da ožive građevinski material, da mu daju ljudski oblik i da ga prisvoje ako treba. Pa ko još to može da izvede sem čoveka?



Ulice kojima svakodnevno prolazimo  pamtile su, pamte i pamtiće korake legendi. Prošlost, sadašnjost i budućnost na betonu. Svaki otisak stopala stoji uredno zabeležen . Neke od tih legendi život je išamarao, ali oni su uvek kroz osmeh stoički to podnosili. Terali su inat u inat inatu. Drugima je opet data povoljnija sudba koju su prihvatili obema rukama, baš kako treba.  Šta ih čini legendama? Osećaj da će prostor na kome uvek borave biti sablasno prazan kad ih jednom ne bude. Malo kome to polazi za rukom. To treba da se zasluži morate priznati. Iza reči “to“ se krije harizma, nedokučiva i nauci čak. Neki se trude i trude i trude, a ono ništa. Glavna fora je da se ne trudiš. I nisu se oni samoprozvali legendama. O njima priča grad. Ne asfalt i zgrade da se razumemo, već ljudi. Različiti su u mnogo čemu, ali isti u jednom – da čine grad mnogo interesantnijim mestom. Zamislite te dosade bez  Tangeta, Kuma, Moma, Selaka, Profesora, Pileta, Kovača, sladoledžije sa trga koji nema ime, Žuća, Cule, Prila, Mića Lucka, Čika Brana na plaži, Buće i njegovog Alasa koji je u stvari Fokus, Pećinka sa sumnjivim kokicama, Karla, Mlađa, Jevđa, Cogija, Nebeskog, Bata, Koreje, Višnje,  Žeke, Mića Kauboja, Selaka, Irke, Sokola, Đere da lomi štapove, Peca, Fišera, Prileta, Četnika… i tako dalje i tako dalje i tako dalje…Svi oni su grad! Mi smo grad! Mi smo sva njegova lica, naličja…











i statistika – ona dobra naravno, ne ona što je poput bikinija koji otkriva ali ništa ne pokazuje.

piše: Dušan Raičević

Oceni tekst!

Celokupan sadržaj obuhvaćen sajtom – internet portalom užice online, a koji podrazumeva: tekstove, logotipe, grafike, fotografije, audio i sav ostali web materijal predstavljaju autorsko pravo i isključivo su vlasništvo upravo ovog portala, ili u drugom slučaju, postavljeni su uz saglasnost datu od strane vlasnika ili ovlašćenog nosioca prava. Preuzimanje materijala sa portala (izuzev postupanja sa istim na način prethodno naveden u uslovima korišćenja), bez pisane dozvole vlasnika ovoga sadržaja, smatra se strogim kršenjem zakona o autorskim pravima. Portal UžiceOnline će u nastojati da svoja autorska, prava intelektualne svojine, kao i sva ostala srodna prava zaštiti, u najvećoj meri koju zakon propisuje što bi podrazumevalo i krivično gonjenje.

REKLAMA
2 Komentara

2 Comments

  1. 031

    11/06/2019 at 1:47 pm

    Odlican tekst. Hocemo vise ovakvih tekstova gde se pominju lokalne face, price (anegdote) i ljudi koji daju smek nasem gradu. Bravo za autora! Sve pohvale!

  2. Drapšin

    11/06/2019 at 7:08 pm

    Odličan tekst! Sve pohvale za autora.

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne

FacebookWhatsAppViberEmail