N.N. lice broj 5: Jesi bio u gradu?
N.N. lice broj 6: Jesam.
N.N. lice broj 5: Jesi video Pećinka?
N.N. lice broj 6: Jesam.
N.N. lice broj 5: Jesi li probao njegove kokice?
N.N. lice broj 6: Nisam.
N.N. licebroj 5: Ti si domaći izdajnik i strani plaćenik koji tajno radi za mrski Čačak.

Pre negošto(još) jedna bestidno izmišljena priča između, sada već, lica broj 5 i 6 dobije razradu valjalo bi napisati i onaj deo koji uvek ide na početku baš poput svake formalnosti – dakle, ovaj tekst nema za cilj ruganje, podsmevanje ili neku sličnu emociju tako svojstvenu ljudima; baš nasuprot, cilj je pokazati i dokazati da grad nisu samo cigla, malter, po koja arhitektonska greška i fasada. Sve pobrojano je samo paravan za ono što se stvarno događa kada zakopamo malo dublje. A dublje su uvek ljudi sa svim svojim složenim i nesavršenim sudbinama koje se prepliću poput naših takođe složenih i nesavršenih ulica. Izgleda da smo se toliko navikli na gradove da smo te naše komplikovane sudbine izjednačili sa beskrajnim ulicama po kojima obiluju rupe, taksisti, starije gospođe sa velikim cegerima, kolotrazi, hronični nedostatak trotoara, ali i poneki lep prizor koji nam daje tu staru, dobru nadu sa ukusom sveže iskokanih kokica.

21:30h po Srednjeevropskom računanju vremena – zvuk istrošenih točkića odzvanja pustim ulicama po kojima je pao mrak koji sluti na još jednu dugu noć; mnogo puta su ti točkići prošli ustaljenom rutom od trga i dalje preko ulice koja nosi revolucionarno letnji naziv – 7. jul. Ruke koje guraju davno sklopljenu skalameriju za proizvodnju kokica su već ostarile, ali to ih ne sprečava u odlučnosti da već sledeći dan prođu istom stazom – gurajući svoje radno mesto u suprotnom pravcu, naravno. Gore, dole, dole, gore, gore, dole, dole, gore, gore, dole….i onda opet gore, dole, dole, gore, gore, dole, gore, dole… Ta slika se može videti i toploga 7. jula, ili koloritnog 20. oktobra na primer, ili dobroga 15. aprila, ili nekog bezimenog novembra… ili bilo kojeg drugog meseca, čak i onog zimskog uz koji ne stoji nikakav epitet. Opisano nije scena iz nekog sladunjavog filma gde autsajder pobedi mimo svih očekivanja. Opisano je samo još jedan radni dan za glavnog protogonistu ovoga teksta – gospodina Pećinka i sporednog lika u ovom preterano stvarnom filmu koji znamo još i kao život – njegova kolica za proizvodnju i prodaju kokica.

Znam, znam, evo je za sve koji to nestrpljivo čekate… Daj mi kokicu, kokicu mi daj… Ta rečenica se prosto mora pomenuti kada govorimo o Pećinku jer oko nje su ispletene mnoge legende sa nestvarno mnogo zapleta, neuspešnih preduzetničkih poduhvata i jednim epilogom. Naravno, poštovanje i zavet ćutanja mi ne dozvoljavaju da kažem šta stoji iza te šifre koja se krije negde između reči daj, kokica i daj… ali nekako slutim da to već svi znamo. Ta rečenica je takođe i koštala Pećinka nekoliko dobrih godina guranja kolica uz i niz ulicu. Ali svemu dođe kraj, pa čak i lošem… a sve što ostaje je samo ono dobro, odnosno pogled na mesto gde Pećinko godinama prodaje svoje kokice sa minimalističkom Minti žvakom kao glavnom nagradom za kupljenu kesu sveže iskokanih, slanih čarolija i sporta za zube. Ovde se negde nazire gola istina koja se kad tad otkrije – Pećinko je legenda, ali i borac jer on nema beneficirani radni staž, godišnje odmore, naknadu za prevoz, članstvo u sindikatu, platu i topli obrok… sve što ima su ta kolica, čeličnu volju, uzbrdicu, nizbrdicu, ali i sve starije, ruke koje uporno guraju njegovo radno mesto gore, dole, dole, gore, gore, dole, dole, gore… Pećinko je legenda i zato što je suviše običan čovek koji se tvrdoglavo bori za svoje mesto ispod sunca–samo jedna od 70.989 sudbina ako je verovati poslednjem popisu. Samo jedna od 70.989 priča koje veže to što im je prvi udah bio ispunjen brdsko-planiniskim vazduhom osrednjeg ili lošeg kvaliteta.

Je l’ sada verujete da grad nisu samo cigla, malter, po koja arhitektonska greška i fasada? Grad su N.N lica pod rednim brojevima 1,2,3,4,5,6… 70.989…ali i Prile sa svojom beskrajnom pesmom, Karlo sa nikotinskom zavisnošću i najzad Pećinko sa svojim kamenom koji neprekidno gura baš poput Sizifa. Šta ih čini legendama jednog malog grada na rubu Evrope? Činjenica da su itekako živi mimo svih očekivanja. Šta još? Neobaziranje na abrove i skrivene poglede. Još? Osećaj da će prostor na kojem oni tako dosledno borave ostati sablasno prazan i lišen jedne male a tako velike priče. I šta još? Spoznaja da su svoja turbulentna postojanja izjednačili sa svakodnevicom koja se sastoji od dosadnih obaveza, saobraćajne gužve ili godišnjih doba u kojima se sve menja po ustaljenom redosledu. Da li ćeš videti Prila, Karla ili Pećinka u gradu nije pretpostavka, slutnja ili nedoumica već činjenica – svedrugo je podložno nestajanju uključujući čak i podzide na kojima smo napravili prve korake ili pak dimnjake koji su nam bili visoki poput piramida. Svi oni su grad jer on drugačije ne mogu, neće i ne umeju. To je sve što su naučili za života koji ih, složićete se još jednom, nikako nije mazio – ali oni mnogo ne mare za to jer ljudi/gradovi nemaju vremena za takve trivijalnosti kojima su oprhvani svi ostali; uključujući i tebe koji čitaš. Ljudi gradovi funkcionišu na posebnim talasnim dužinama – a tamo nema mesta za poraze. Jer, na kraju krajeva, sve je to samo prokleti, predivni, dosadni, uzbudljivi, zli, dobri, sujetni, sebični, darežljivi… život i svi mi koji se tuda vrzmamo u konstantnoj poteri za srećom dok idemo gore, dole, gore, dole, gore, dole…baš poput Pećinka i njegovih kolica.

[ratemypost]