Zaprati nas #uziceonline
REKLAMA

“Mastegio

Kolumne

Prile

Sreća je ipak krajnje subjektivna stvar

Objavljeno

Dizajn: uzice online

N.N. lice broj 1: Jesi bio u gradu?
N.N. lice broj 2: Jesam.
N.N. lice broj 1: Jesi video Prila?
N.N. lice broj 2: Nisam.
N.N. lice broj 1: Nisi ti bio u gradu.

Ova konverzacija je možda izmišljena, ali ne u celosti jer neko je, negde, sa nekim verovatno imao ako ne isti onda barem sličan razgovor koji se sa sastoji od tog univerzalnog pitanja – jesi video Prila? Ako je odgovor nisam onda ti nisi ni bio u gradu, čak i ako jesi – i nema smisla da se trudiš dokazati suprtono jer nisi video Prila – a tu sve, autoamtski, staje. Sa druge strane, ako si bio u gradu i ipak ga zapazio na jednoj od uobičanih lokacija onda si verovatno i čuo njegove pevačke sposobnosti koje su sastavni deo celokupne pojave. Naravno, taj vokalni dar nije veliki i ne može se čak ni nazvati darom koliko možda kletvom, ali je trud i prepoznatljivost ono što se računa na kraju dana – kao i kod svakog autentičnog, odnosno neshvaćenog umetnika.



Da se odmah razumemo, ovaj tekst nema za cilj ruganje, podsmevanje ili neku sličnu emociju tako svojstvenu ljudima; baš nasuprot, cilj je pokazati i dokazati da grad nisu samo cigla, po koja arhitektonska greška i fasada. Grad su ljudi sa svim svojim složenim i nesavršenim sudbinama koje se prepliću poput naših takođe složenih i nesavršenih ulica. Ajmo da se još više razumemo, Prile je možda prošao sa malo manje preko potrebne sreće u životu, ali to ga nikako nije omelo da postane simbol koji se može umetnuti između pitanja – Jesi bio u gradu? Jesi video kanjon, Trg, Plažu, Đetinju, Stari grad, visoke zgrade, komplet lepinju …? I da se razumemo još, još, više, Prile jeste grad – odnosno onaj njegov vrlo živi deo koji diše, ide, popije po koju rakiju i nosi neizbežnu zimsku kapu ispod koje se krije večiti osmeh čoveka koji je pri onoj početnoj raspodeli sreće imao malo slabije deljenje – neko bi rekao još i tak’a tura, jebi ga. Dakle, Prile stvarno jeste grad – odnosno onaj njegov deo koji voli zapevati, čak iako je ta pesma poslednja stvar koju bi želeo da čuješ. I Prile jeste umetnik – zato što on od pesme zarađuje, a tarifa mu nije velika jer će za najmanje apoene pevati satima, danima ili čak godinama. Sve navedeno je upravo Prile i sve navedeno je samo život – pravi, pravcati život bez filtera za ulepšavanje i sličnih modernih pomagala koja nam služe kako bi ponekad zavarali druge a najčešće obmanuli sebe.



Šta čini Prila toliko autentičnom pojavom? Ništa drugo do sumorna pomisao da ga jednom neće biti i da će, samim tim, prostor na kojem on tako dosledno boravi ostati neprirodno prazan. Pa zamislite samo taj deficit prizora. I zvukova takođe. E, baš zato je Prile legenda – jer se srodio sa jednim malim gradom na rubu Evrope gde konverzacije počinju sa pitanjem – Jesi video Prila? Ako je tvoj odgovor jesam, onda si “naš” čak iako naš nisi. Ako je odgovor, pak, nisam onda ti nisi ni bio u tom malom gradu gde se ulicama ori pesma jednoga čoveka koji je možda imao malo manje sreće u životu. A možda i nije… ko će ga znati, sreća je ipak krajnje subjektivna stvar.

Piše: Dušan Raičević

Oceni tekst!

REKLAMA
1 Komentar

1 Comment

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne