Zaprati nas #uziceonline
REKLAMA

“Vitorog“



Logo

REKLAMA

“Kinder

REKLAMA

“Kantina“

Kolumne

Vrba i Njeni

O ljudima koji su stasali u jednom gradu na reci koji ima čak svoju Plažu. I Vrbu. Sa tri drvene klupe između.

Objavljeno

Fotografija: uzice online

Grad bez reke nije grad već samo privremeno rešenje nastalo dok se ne pojavi neka reka viška da se baš tu smesti naseobina. Reka bez grada itekako može, ali grad bez reke ne može i ne sme da postoji. Ova rečenica možda nije ispravna, jer što bi interesovalo cigle, beton, armaturu gde se nalaze – njima je dobro gde god ih staviš, samo da ispunjava neophodna matematičko-statička pravila. E, već ljudima nije svejedno… i nikakva matematika, statika, fizika… tu ne pomažu. Ljude vodi srce imuno na egzaktne računarske operacije. A ono kaže – ‘oću pored reke! Na livadu. I ispod Vrbe! Tu je hlad – i to sve naredbenim tonom kakav imaju svi autoriteti od kojih nam život zavisi. Ko smo mi da ignorišemo tako važan organ?

Tako smo došli do priče o gradu na reci koji ima i Plažu čak. A na toj čak Plaži jednu staru, gracioznu Vrbu koja decenijama bdije nad tom čak Plažom, rekom i njenim ljudima. I tako na tom komadu zemlje svi žive u slozi, bar dok traje leto. Znam, septembar nije pravi mesec za piktoresne opise bezbrižnog života kraj vode, ali ovde imamo nešto vanremensko, nešto što je veće od godišnjih doba – ovde imamo ljude… i onu dobro poznatu emociju. A ljudi su toliko zavoleli taj komad zemlje da su ga prisvojili kao nešto svoje, kao nešto što se podrazumeva, kao deo porodice, kao deo njih… i tako nastade Jokića livada, u gradu pored reke koji ima čak i Plažu…. i jednu Vrbu… i ispod Vrbe Ljude koji su tu prohodali, proplivali… i sve drugo sa pro a zaboravio sam dodati.

Legendarni Babac i Šćepo

Opšte je poznato da leta pored reke traju duže nego li na užarenom asfaltu. Tako je i u ovom slučaju. Kada temperatura dostigne zadovoljavajući stepen, možete ugledati njih, njene, njihove, Vrbine, Plažine, Đetinjine ljude sa Jokića livade. Nekad ih ima više, nekad manje, ali su uvek prisutni. Svakodnevno. Ponovo. Iznova. Uporno. Ponosno. Iz inata. Prkosa. ljubavi! Jer, vodi ih srce a ne neka precenjena matematika. I nikakve loše vesti o (ne)kvalitetu vode ili vremenskim (ne)prilikama neće ih sprečiti da rade ono što su radili čitavog života – a to je potpuno iskorišćavanje luksuza što su rođeni u gradu na reci koji ima čak i svoju Plažu. Tu su prohodali, odrastali, dobili svoju decu koja su postali novi ljudi sa Jokića livade i tako sve dok bude postojalo reke… A kada napišeš reka moraju stajati i tri tačke… koje simbolišu neprekidan tok gde smo mi samo sporedne uloge, ili dodatak sa rokom trajanja. Jer, reke će biti i kad ne bude nas, gradova, vrba, čak i plaža… sve što mi možemo da uradimo jeste da pamtimo, i ako znamo baš sva slova da napišemo koji redak. O ljudima koji su stasali u jednom gradu na reci koji ima čak svoju Plažu. I Vrbu. Sa tri drvene klupe između. Tu se udobno smestila Jokića livada – i dobro joj je, još bolje je njima, njenim ljudima koji su imali čast da tu proplivaju, prohodaju… i sve ostalo na pro a zaboravio sam dodati. E, sad zamisli da živiš u gradu bez reke… Užas. Sa samo jednom tačkom na kraju.

Piše: Dušan Raičević

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Your email address will not be published.

Popularne