U članu 19 Krivičnog zakonika Srbije definisano je šta predstavlja nužnu odbranu, međutim ta definicija je podložna različitim tumačenjima.

U zakonu se navodi da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani.

Nužna je, kako se objašnjava, ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad.

Dalje se dodaje da se učiniocu, koji je prekoračio granice nužne odbrane, može kazna ublažiti.

Dodaje se i da ako je učinilac prekoračio granice nužne odbrane usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom, može se i osloboditi od kazne.

Kako u svom radu navodi profesor Pravnog fakulteta Milan Škulić, zakoni i praksa u EU su kada je reč o nužnoj odbrani, relativno sličnim našim propisima.

U tom pogledu je, kako se navodi, naš Krivični zakonik u suštini tipičan evropski zakonik.

„Naše materijalno krivično pravo je još uvek tipično kontinentalno-evropsko krivično pravo, a inače, naš Krivični zakonik, pa i kada je reč o delima protiv imovine, spada u sam evropski vrh po težini, odnosno visini propisanih kazni, što onda kada je reč o problematici nužne odbrane, pomalo „devalvira“ zakonsku mogućnost (ne)ograničenog ublažavanja kazne u slučajevima prekoračenja nužne odbrane“, naveo je profesor u svom radu o ovoj temi.

On dodaje da tu postoje mogućnosti za različenja tumačenja šta spada u nužnu odbranu.

„Možda je naša praksa još uvek nedovoljno sklona nešto širem tumačenju u pogledu ispunjenosti uslova koji se odnose na nužnu odbranu, tj. prilikom ocenjivanju u konkretnim slučajevima – kada postoji, a kada ne postoji takva vrsta „pravno-odobravajuće“ odbrane u odnosu na konkretan protivpravan napad“, objasnio je on.

U svom radu profesor je naveo da je praksa krivičnih sudova u Srbiji uglavnom načelno sklona prilično restriktivnom pristupu u vrednovanju načina i intenziteta odbrane koji je čine neophodnom, odnosno adekvatnom, u potrebnoj meri da bi se smatralo da je čovek postupao u nužnoj odbrani, te da delo koje je učinio braneći se ne predstavlja krivično delo, jer nije protivpravno delo.

„Čini se da ovde nije toliko problem u zakonskim normama, koliko u suviše krutoj praksi, ali se takođe, čini da bi možda i određene modifikacije zakonskih pravila u pravcu davanja više „slobode“ i više „prostora“ u odnosu na pravom dozvoljene mogućnosti u odbrani od protivpravnog napada, suštinski mogla da budu adekvatna“,

Profesor je predložio i da bi možda trebalo razmisliti o tome da se u zakonu omogući blaže kažnjavanje, a pod određenim uslovima i oslobođenje od kazne, ne samo kada se radi o intenzivnom prekoračenju limita nužne odbrane, već i kada je u pitanju ekstenzivno prekoračenje nužne odbrane, dakle ne samo onda kada je primenjen viši nivo i intenzitet odbrane od onog koji je realno bio neophodno potreban, već i onda kada je odbrana započeta dok je napad postojao, ali se praktično produžila u određenom vremenu i onda kada je napad već prestao.

„Tada to u stvari, formalno više i nije odbrana, ali imajući u vidu da je ona započeta dok je napad trajao, a da čovek koji se brani zbog stresa kojem je izložen, straha i sl., nije uvek u stanju da realno i „hladne glave“ procenjuje i na na vreme „zakoči“ svoju odbranu, čini se da bi zakonodavac mogao da i ovakvu situaciju podvede pod vid prekoračenja nužne odbrane“, pojsanio je profesor.

Izvor: danas.rs