Zaprati nas #uziceonline
REKLAMA

“Mastegio

Zanimljivosti

Mini – istorija kultnog automobila

Deo svetske automobilske istorije

Objavljeno

Fotografija: Darren Nunis

U februaru 1952. godine Britanska korporacija automobila (BMC) nastala je spajanjem Austin Motor kompanije i Nuffield Organizacije (Morris). Sedište se nalazilo u Longbridge-u, a 1956. započeo je razvoj klasičnog Minija.

Usred Suecke krize, u novembru 1956. godine, automobilski inženjer i dizajner Alek Isigonis dobija zadatak od predsednika BMC kompanije, g. Leonard Lord-a, da dizajnira mali automobil sa pogonom iz postojeće proizvodne serije koja već postoji – motorom serije A. BMC je izdao sledeće smernice: mnogo prostora unutra sa minimalnim dimenzijama spolja, sedišta za četiri putnika, besprekorne vozne karakteristike, vrhunska ekonomičnost u potrošnji goriva i veoma povoljna cena.

Devet meseci kasnije nakon probne vožnje prototipa KSC9003Leonard Lord odobrio je konstrukciju Minija (naziv projekta: ADO15) kojeg je pokretao motor od 850 ccm. Automobil je nazvan „Orange Box“ zbog svoje boje.

1959. Predstavljanje klasičnog Minija.

Samo dve godine i devet meseci nakon što je Isigonis dobio zadatak za razvoj malog automobila, 26. avgusta 1959. godine, Mini je javno predstavljen.

Od samog početka, javnost je mogla da se divi dvoma novim modelima: Morris Mini-Minor i Austin Sedam. Ova dvostruka premijera dva skoro identična četvoroseda je, naravno, bila pripisana širokom asortimanu marki koje je nudio BMC na tržištu, ali je takođe bila vrlo simbolične prirode.

Morris Mini-Minor i Austin Sedam, koji su se razlikovali isključivo po rešetki hladnjaka, kapama točkova i boji karoserije, obojica su pokretani četvorocilindričnim motorom postavljenim poprečno u prednjem delu, i isporučivali su maksimalnu snagu od 34 ks sa svojh 848 kubnih centimetara. Performanse oba modela su bile identične, kao i kapacitet prtljažnika od 195 litara koji se nalazio u zadnjem delu vozila. Svi su bili oduševljeni izdašnim raspoloživim prostorom, efikasnim, ali snažnim motorima, dobrom stabilnošću na putu i udobnim ogibljenjem koje je ovaj novi kompaktni automobil nudio.

Dužine svega 3,05 metara, prodavan je po maloprodajnoj ceni od 496 GBP – Mini je bio jednostavno savršen za mala parking mesta, ali i male budžete.



1959. Prvi pokušaji trka i reli vožnji.

Od samog početka smatrano je da klasični Mini ima sjajan trkački i reli potencijal. Nekoliko nedelja nakon njegovog predstavljanja, Daniel Richmond, inženjer koji je vodio „Downton Engineering Works“, stvorio je Downton verziju modela Austin Sedam. Ovaj eksperiment, kao i rani pokušaji predstavljanja klasičnog Minija, prikazali su njegov potencijal da bude vrhunski takmičarski automobil.

Ubrzo, Mini je korišćen i u klupskim disciplinama i kružnim trkama. Prvi veliki uspeh dogodio se 1961. godine, kada je John Whitmore iz tima Don Moore odneo pobedu na Britanskom „Saloon Car“ šampionatu (danas poznatiim kao „British Touring Car Championship“) u Austin Sedam modelu sa 850 ccm.

1960. Predstavljen je Mini Van.

U januaru 1960. godine, prva varijanta klasičnog Minija ulazi u proizvodnju kao dostavni kombi, a javnosti je predstavljen u junu 1960. godine. Kombi se takođe prodavao pod brendovima Austin i Morris. Modeli su nazvani Austin Seven Van i Morris Mini-Van.

1960. Prvi Mini Estate (karavan) automobili.

Polazeći od konstrukcije kombija sa zatvorenim bočnim panelima, BMC je predstavio verziju Mini-ja sa staklenim prozorima okolo, kao i dvoja zadnjih vrata. Austin Seven Countryman i Morris Mini-Traveller plasirani su pod markama Austin i Morris sa potpuno istim tehničkim karakteristikama i predstavljeni u septembru 1960. godine.

1961. Lansiranje Mini Pick-up modela.

Prvi Mini Pick-up lansiran je na tržište kao dodatno dostavno vozilo uporedo sa Mini Van-om u januaru 1961. godine. Poput modela Saloon, Van i Estate, Pick-up se takođe prodavao pod robnim markama Austin i Morris, kao Austin Seven Pick-up i Morris Mini Pick-up.

1961. Početak Mini Cooper modela.

Vrlo posebna varijanta Mini modela, više od bilo koje druge predodređena da stvori legendu o klasičnom Miniju pojavila se u septembru 1961. godine: Mini-Cooper (naziv projekta: ADO 50). Automobil je na tržište plasirao BMC, kao Austin Seven Cooper i Morris Mini-Cooper.

John Cooper, poznati inženjer i proizvođač sportskih automobila koji je bio blizak prijatelj Aleka Isigonisa, prepoznao je sportski potencijal ovog malog automobila već od samog starta, kada su se na stazi pojavili prvi prototipi. Dobio je podršku top menadžmenta BMC-a da razvije malu seriju od 1.000 jedinica Mini Cooper-a sa agregatom pojačanim na 1000 ccm i maksimalnom snagom od 55 KS. Vrlo brzo, Mini-Cooper je postao automobil koji je trebalo imati.

1961. Mini na relijima i trkama.

Dok su Stuart Turner i Odeljenje za takmičenja u BMC-u bili zaduženi za reli takmičenja novog Mini Coopera, John Cooper i njegov tim podjednako su uspešno upravljali učestvovanjem na kružnim trkama.

Godine 1954. formirano je Odeljenje za takmičenja u Abingdonu, čiji je zadatak i bile i trke i reli trke. Međutim, zbog tragičnih nesreća u kojima su učestvovali MG i Austin-Healeys na trkama u Le Mans i Tourist Trophy-u 1955. godine, i lošeg publiciteta BMC-ovih automobila povezanih sa tim tragedijama, dogovoreno je da se Abingdon koncentriše na relije.

Trkačke aktivnosti su stoga bile usmerene na privatne timove koji je trebalo  da učestvuju u ime BMC-a, i uz njihovu finansijsku podršku, ali pod svojim imenom. Među privatne timove je finansijski podržao BMC spadaju Cooper Car Company, Team Broadspeed, Tyrell Racing Organisation i British Vita tim.

1961. Wolseley Hornet i Riley Elf.

Oktobra 1961. godine, još dva Minija „ugledali su su svetlost dana“: Volselei Hornet i Rilei Elf. Dakle, sada su još dva BMC brenda uspela da iskoriste koncept klasičnog Minija, oba modela ponosno su nosila svoj poseban izgled kroz svoje „veličanstvene“ rešetke hladnjaka, prošireni prtljažni prostor i  krila sa zadnje strane.

1962. Mini-Cooper odnosi prve uspehe na trkama i relijima.

Verzija Mini-Cooper od 997 ccm stigla je u januaru 1962. godine bazirana na Austin/Morris Mini-Cooper-u. Motor od 70 KS doneo je značajno povećanje snage i učinio ga dostojnim kandidatom za uspehe na reliju.

Mini-Cooper je sada redovno bio među deset najboljih i odnosio nagrade prve klase. Prvu veliku međunarodnu pobedu za Mini-Cooper postigli su Pat Moss i Ann Visdom na Tulip reliju 1962. godine. BMC je počeo da bude prepoznatljiv u svetu relija, gde su mnogo veći automobili obično „postavljali tempo“.

Pored toga, Mini-Cooper je bio uspešan i u kružnim trkama. Godine 1962. John Love iz ekipe Cooper Car kompanije osvojio je “Britansko Saloon prvenstvio” u Mini Cooper modelu.

1962. “Austin Sedam” preimenovan je u “Austin Mini”.

Odeljenje za informisanje BMC-a najavilo je da će svi  „Austin Seven“ modeli biti preimenovani u „Austin Mini“.

1963. Lansiranje Mini-Cooper S.

Ohrabreni uspehom Austin/Morris Cooper, još snažniji model lansiran je kao alternativa u martu 1963. godine: Mini-Cooper S.  BMC ga je reklamirao pod brendom Austin Mini-Cooper S i Morris Mini- Cooper S.

Mini-Cooper S je razvijen uglavnom da bi učestvovao na takmičenjima. Podsticaj za razvoj još snažnijeg automobila opet je došao od John Cooper-a. Motor je imao kapacitet 1100 ccm,  70 KS i razvio ga je John Cooper za upotrebu u Formuli Junior.

Četiri meseca kasnije stigao je Austin/Morris Mini-Cooper S reli verzija sa 1071 ccm i procenjenih 92 KS, unapređenim kočnicama i naprednom servo asistencijom. Prvim ulaskom u Alpski reli juna 1963. pobedili su Rauno Aaltonen i Toni Ambrose, dobivši titulu vozača Coupe des Alpes. Impresivan početak sjajne kratke karijere Mini Cooper S.

1964. Ukupna pobeda na reliju u Monte Karlu 1964.

Pobedu na Monte Karlu reliju 1964. godine odneli su Paddy Hopkirk i Henry Liddon. Uz to, Mini je odneo pobedu u klasi, zajedno sa nagradom proizvođača sa  Timo Makinen-om, sa Paul Vanson-om četvrto mesto, a partnerstvo Rauno Aaltonen i Toni Ambrose-a završio je na sedmom mestu. Pobednički automobil sa reli brojem 37 i registarskim brojem 33 EJB postao je slavan po povratku u Veliku Britaniju.

1964. Predstavljanje još dva Mini-Cooper S modela.

Mini-Cooper S modelu od 1071 ccm pridružila su se još dva Mini-Cooper S modela: jedan kapaciteta 970 ccm i novi top model sa 1275 ccm. Razlog za uvođenje ova dva nova modela bio je održavanje automobila konkurentnim na automobilskim trkama gde je klasa od 1000 ccm bila važna, kada je reč o međunarodnoj sceni, kao i relijima, na kojima bi se koristili mali automobii od 1300 ccm.

Mini-Cooperi su dominirali, ne samo na relijima, već i na kružnim trkama, klupskim događajima, pa čak i u autokrosu.

1964. Lansiran je Mini Moke.

U avgustu 1964. godine BMC je predstavio još jednu verziju klasičnog Minija, prvobitno zamišljenog za vojnu upotrebu: Austin/Morris Mini Moke, otvoreni četvorosed, koji je bilo predviđeno da ostane u ponudi četiri godine.

„Kućište“ ovog jedinstvenog automobila napravljeno je u praktične svrhe, pod sa širokim bočnim pragovima u obliku kutije, prostor za motor i vetrobran. U slučaju padavina, sklopivi mekani krov nazvan „ragtop“ bar je pokušavao da obezbedi nekakvu zaštitu.

Koristeći pogonski sklop i tehničke karakteristike „običnog“ Minija, Mini Moke je postigao istinski uspeh naročito u Australiji i delovima Sjedinjenih Država obasjanih suncem.

1964. Uvođenje hidrolastičnog vešanja za klasični Mini.

Od septembra 1964. svi Mini modeli, uključujući Mini-Cooper, bili su opremljeni hidrolastičnim vešanjem, izumom Aleka Moultona. Hidrolastično ogibljenje već je imalo dobre rezultate u modelu Morris 1100 u kome se koristilo od avgusta 1962. godine. Hidrolastično ogibljenje podrazumevalo je da su amortizeri na prednjim i zadnjim točkovima povezani hidrauličnim sistemom koji je usklađivao reakcije prednjeg i zadnjeg dela.

Godine 1969. većina Minija se okrenula konstrukciji oslanjanja sa gumenim konusom, što je verovatno bilo više iz razloga troškova nego bilo kog faktora koji se odnosi na samu vožnju.

1965. Ukupna pobeda na reliju u Monte Karlu 1965.

Na reliju u Monte Karlu 1965. godine, Timo Makinen i njegov suvozač Paul Easter osigurali su da klasični Mini zadrži svoju titulu. Pomagala im je reli verzija serijskog modela 1275, ali presudne su bile i njihove skandinavske vozačke sposobnosti. Makinen je bio jedini vozač koji je ostao bez kaznenih bodova na celom reliju, uprkos činjenici da je reli u Monte Karlu 1965. godine bio jedan od najtežih u istoriji događaja. Ogromne količine snega i leda prouzrokovale su veoma otežano kretanje, ali to nije zaustavilo organizatore koji su u program uključili i drugu noćnu trku kroz Pomorske Alpe. Makinen i njegov Mini-Cooper S su izgledali neosetljivi na pogoršanje uslova. Finac je osvojio pet od šest specijalnih etapa na završnom delu relija i završio je događaj sa značajnom razlkom ispred drugoplasiranog automobila.

1965. Opcioni četvorostepeni automatski menjač.

Lansiran je četvorostepeni automatski menjač kao dodatak za klasični Mini.

1965. Mini Innocenti.

Od oktobra 1965, Innocenti je počeo da gradi Mini po licenci u Milanu, u početku isključivo za italijansko tržište.

Kada je 1972. umro Ferdinand Innocenti, britanski Leyland preuzeo je ovu uspešnu kompaniju i nastavio da je vodi pod imenom Leyland Innocenti SpA. Ukupno oko 450.000 klasičnih Innocenti Minija proizvedeno je između 1965. i 1976.

1966. Diskvalifikacija sa relija Monte Karlo 1966.

Najimpresivniji i najdramatičniji reli u Monte Karlu za Mini Cooper S bio je 1966. godine. Makinen, Aaltonen i Hopkirk su dominirali događajem od samog starta, i upravo su ovim redosledom i završili na prve tri pozicije u samom finišu. Javno oduševljenje quicksilver klasičnim Minijem izgledalo je bezgranično – isto tako bilo je razočaranje kada su francuski komesar za trke otkrili svoju odluku da diskvalifikuju trio zbog svetala koja navodno nisu u skladu sa zvaničnim propisima. To je takođe bio razlog da se četvrtoplasirani Lotus Cortina ukloni iz klasifikacije, što je značilo da je finski vozač Citroena, Pauli Toivonen, proglašen za pobednika.

Diskvalifikacija iz 1966. sprečila je Mini Cooper da postigne tri istorijske pobede zaredom na reliju u Monte Karlu, ali BMC je stekao sav publicitet koji mu je bio potreban da se Mini Cooper S postane legenda o automobilskoj vožnji.

1966. Stvoren je BMH.

British Motor Holdings (BMH) stvoren je spajanjem BMC sa kompanijom Pressed Steel 1965. i Jaguar Cars (uključujući Daimler, Coventry-Climax, Guy i Meadows) 1966. godine.

1967. Ukupna pobeda na Monte Karlo Reliju

U zimu 1967. godine Hopkirk, Makinen i Aaltonen su se postrojili zajedno sa još dva BMC tima zaduženih za reli u Monte Karlu. Ovoga puta ni pravila ni ostali automobili nisu mogli da stoje između Mini Cooper S i pobede. Rauno Aaltonen-u pridružio se Henry Liddon, suvozač Paddi Hopkirk-a iz uspešnog relija Monte Karla iz 1964. godine, za njegov poslednji napad na trku. Finsko-britanski tim krenuo je pravo u brzinu. Aaltonen je Minija vodio ka neospornoj pobedi sa 12 sekundi prednosti.

1967. Predstavljanje nove Mini serije Mk II.

Na sajmu automobila u Londonu u oktobru 1967. godine predstavljena je nova Mini serija Mk II.

Do 1967. godine došlo je vreme za temeljno ažuriranje klasičnog Minija sa poboljšanjima posebno u spoljnom izgledu. Mini je sada imao upečatljivu rešetku, veće zadnje staklo i veća zadnja svetla. Male promene su takođe izvršene i u unutrašnjosti, kao što je restilizovani volan i poboljšana sedišta. Pored toga, automobil je dobio snažniji motor sa 38 KS iz veće zapremine  – 998 ccm.

1967. „Morris Mini-Minor“ je zamenjen nazivom „Morris Mini“.

Oznaka „Morris Mini-Minor“ zamenjena je sa „Morris Mini“ predstavljanjem serije Mk II u oktobru 1967. godine.

1968. Kreiran je BLMC.

British Motor Holdings Ltd (BMH) – sam nastao spajanjem BMC-a i Jaguara – i Leyland Motor Korporacije, koja od 1967. godine uključuje marke Rover i Standard Triumph, spaja se u Britanski Leiland Motor Corporation (BLMC). Nova kompanija upisana je u registar preduzeća 14. maja 1968. Donald Stokes postao je predsedavajući i generalni direktor.

1968. Proizvodnja Minija prebačena je iz Okforda u Longbridge.

Proizvodnja klasičnog Minija je iz fabrike u Okfordu u celosti je premeštena u Longbridge. Od 1959. godine Mini Saloon modeli su se proizvodili isključivo u Cowley-u (Okford), u početku s motorom od 850 ccm, a od 1967. u proizvodnju su ušli i modeli od 850 ccm i 1000 ccm. Od 1959. do 1961. godine, ovi automobili su bili samo Mini Morris, ali su i Austin verzije proizvedene nakon toga. U periodu od 1959. do 1968. godine u Cowley fabrici je proizvedeno ukupno 602.817 Minija.



1969. Alek Isigonis imenovan je za viteza.

Kao priznanje za pronalazak klasičnog Minija, kraljica Elizabeta II, na ceremoniji u Bakingemskoj palati, proglasila je Aleka Isigonisa za viteza 22. jula 1969. godine.

1969. Rođenje Mini brenda.

Oktobra 1969. predstavljen je Mini Mk III. Nova generacija je dobila naziv ADO20. Austin i Morris su u potpunosti napušteni kao nazivi brenda, a Mini se od tada prodaje kao zaseban brend.

Brojni detalji su se promenili uvođenjem Mini Mk III. Prednji klizni prozori, tipični za klasični Mini, zamenjeni su staklima sa spuštanjem, na svim modelima, spoljašnje šarke su zamenjene unutrašnjim, a poseban „Mini“ znak sada je ponosno stajao na poklopcu prostora za motor .

1969. Prezentacija modela Mini Clubman i Mini 1275 GT.

Uvođenjem Mini Mk IIIBritish Leyland predstavio je tri nova Mini modela paralelno sa konvencionalnim Mini (850, 1000 i Cooper S limuzinama) u oktobru 1969. godine: Mini Clubman, koji se isporučuje kao Saloon i Estate (koje će zameniti Countriman i Traveller modeli), i Mini 1275 GT (koji će zameniti Mini-Cooper Mk II). Mini Clubman se asortimanu pridružio kao nešto veći model sa malo drugačijim prednjim krajem u odnosu na klasični Mini.

1970. Klasični Mini odnosi pobede na trkama i relijima.

Aktivnosti moto sporta trkačkog odeljenja BLMC-a u Abingdonu zatvorene su krajem 1970. godine.

U svojoj radnoj karijeri, Mini Cooper S je postigao sjajne uspehe i pobedio u 25 reli takmičenja plus osvojio brojne nagrade klase i proizvođača. Mini je uvek bio jedan od predvodnika na bilo kom reliju u kojem se takmičio, a pobedio je na 14 najboljih međunarodnih reli takmičenja, osvajajući najprestižnije nagrade, poput na reliju u Monte Karlu (1964, 1965, 1967) i evropskog prvenstva u reliju (1965). U pogledu kružnih trka, Mini-Cooper (S) je proslavio velike uspehe. Mini je pobeđivao u svojoj klasi, a ponekad i na šampionatima bilo državnim (1962, 1969) ili evropskim (1964, 1968) od 1962. do 1969. u klasama od 1000 ccm ili 1300 ccm, a ponekad i oba.

1971. Mini-Cooper se povlači iz proizvodnje.

Juna 1971, proizvodnja Mini Cooper S privedena je kraju. Desetogodišnji ugovor o saradnji sa Johnom Cooper-om predviđeno je da traje do 1971. godine i nije bilo planova da se produži nakon tog datuma. Zaista sportski model poput Mini-Cooper S nije se uklapao u planove upravnog menadžmenta o proizvodnji modela i zato nije bilo budućnosti za njega. Nakon deset godina proizvodnje, proizvedeno je više od 100.000 Mini Cooper (S) i oni su postigli neke od najistaknutijih uspeha Britanije u svetu međunarodnog moto sporta.

1971. Najuspešnija godina proizvodnje klasičnog Minija.

Ovo je bila najuspešnija godina u istoriji proizvodnje klasičnog Minija do sada sa 318.475 proizvedenih jedinica.



1975. kreiran je BL.

BLMC je nacionalizovan pod kompanijom British Leyland (BL). Britanska vlada držala je 99,8% akcija. BMC je „rebrendiran“ u Austin Morris diviziju. Kompanija je 1986. godine preimenovana u Rover Group Plc.

1976. Prvo od brojnih specijalnih izdanja.

Tržištu je predstavljeno prvo od brojnih specijalnih verzija klasičnog Minija: „Mini Limited Edition 1000“ ili „Limitirano izdanje sa prugastim Mini sedištem Mini 1000“, kako je u saopštenju za štampu iz Leyland-a naznačeno, sa narandžastim prugama na sedištima. Mini je spolja bio prepoznatljiv po zeleno-beloj farbi sa zlatnim trimovima i hromiranim retrovizorima.

Tokom godina, posebna izdanja su bila različita – od sportskih do trendi, od uglednih do svežih. Odabrani modeli: „1100 Special“ (Belgija 1977), „Mini 1100 Special“ (1979), „Mini Sprite“ (1983), „Mini 25“ (1984), „Mini Ritz“ (1985), „Mini designer“ ( 1988), „Mini 30“ (1989), „Paul Smith“ (1998), „Mini Cooper S Touring“ (1999), „Mini Cooper S Sport 5“ (1999) i „Mini Cooper S Works“ (1999).

1978-1979 Longman je pobedio na BTCC 1978. i 1979.

BL and Patrick Motorsport je britanskom trkačkom vozaču Richardu Longmanu pružio finansijsku podršku da prilagodi Mini 1275 GT za moto trke. Takmičio se u njemu na britanskom prvenstvu BSCC (British Saloon Car Championship – BSCC) 1978. i 1979. godine. Longman je odneo ukupno jedanaest pobeda u klasi i obezbedio ukupnu pobedu na BSCC-u 1978. Sledeće godine Longman je ostvario deset pobeda u klasi i to mu je donelo ukupnu pobedu u BSCC-u drugu godinu za redom.

1980-1983 Pojednostavljen raspon Mini modela.

Između 1980. i 1983. godine raspon modela je na odgovarajući način pojednostavljen, modeli Clubman, Estate, Van i Pick-up napustili su proizvodnju.

Te je „jedini“ preostali automobil bio klasični Mini sa 1000 ccm snage koji sada isporučuje 40 KS. A kupci, jednostavno iz ljubavi prema ovom automobilu, godinama su ostali verni malom, klasičnom Miniju koji je sišao sa proizvodne linije fabrike Longbridge 1986. godine.

1984. Uvedene su felne od  12 inča.

Oktobra 1984. godine svi su Miniji bili opremljeni 12-inčnim felnama, produženim spojlerima i kočnicama na prednjoj osovini.

1985. Mini Cooper Tuning Kit.

John Cooper je dobio službeno odobrenje Tuning kompleta za Mini sa 998cc, koji se onda mogao pretvoriti u „Mini Cooper“.

1986. Proizveden je pet milioniti MINI.

Dana 19. februara 1986. godine, petmilioniti Mini sišao je sa proizvodne trake u Longbridgeu. Time je Mini postao najprodavaniji britanski automobil na svetu.

1986. Nastanak Rover Grupe.

BL je preimenovan u Rover Group Plc 1986. godine. Graham Dai je postao novi šef grupe.



1986. Mini Mayfair je opremljen motorom od 1400 ccm.

Mini Mayfair bio je opremljen motorom zapremine 1400 ccm, a ugrađivala ga je firma Sussex Performance Engineering. Mini Mayfair SX koštao je 5.862 funti plus 185 funti za Minilite felne. Pre zatvaranja kompanije proizvedeno je 35 jedinica. Testni automobil sa registracionim brojem D951 VRP dostigao je 0-60 mph za 8,5 sekundi i maksimalnu brzinu od 104,5 mph.

1988. Kompanije British Aerospace je preuzela Rover Grupu.

1989. Počinje E.R.A Mini Turbo.

E.R.A. Mini Turbo je napravljen od strane kompanije E.R.A. Specialist Cars Limited iz Dunstable-a, Bedfordshire, i bio je opremljen Rover Metro Turbo motorom, zapremine 1275 ccm. Da bi se prilagodio visoko volumenskom Metro motoru, prednji podokvir je morao biti potpuno redizajniran. E.R.A. Mini Turbo ostvarivao je snagu od 94 KS i maksimalnu brzinu od oko 190 km/h. Zajedno sa šasijom od 13 inča, lukovima koji se nadvijaju nad točkovima i visokokvalitetnom unutrašnjom opremom bili su u skladu sa duhom 1980-ih.

1989. Pokrenuto specijalno izdanje Mini Cooper.

John Cooper je otišao u Rover sa predlogom za novi Mini Cooper od 1275 ccm i postigao dogovor o pokretanju posebnog limitiranog izdanja Mini Cooper-a u julu 1990. godine. Limitirano izdanje od 1650 proizvedenih jedinica dolazilo je sa belim trakama, oznakama „John Cooper“ i luksuznim trimovima. Od maja 1989. godine, pre predstavljanja novog Mini Cooper-a, John Cooper Performance Conversion Kit za Mini bio je dostupan u prodavnicama kompanije Rover.

1990. Predstavljanje novog Mini Cooper-a.

Mini Cooper postao je redovan proizvodni model od septembra 1990. godine, bez belih traka na haubi, mekog krova, oznaka i lampica.

Proizvodnja Minija sa 1000 ccm se završila 1992. zbog rastućih zahteva u pogledu upravljanja emisijama štetnih gasova. Tako su od sada svi modeli dolazili sa 1275 ccm i ubrizgavanjem goriva.

1991. MINI Cooper “S” komplet za konverziju.

John Cooper je razvio Kit za konverziju, koji je odobrio Rover, kako bi se napravio Mini Cooper „S“, bio je dostupan od marta 1991. godine.

1992. “Si” John Cooper Performance Kit.

„Si“ John Cooper Performance Kit iz John Cooper garaža revidiran je tako da odgovara motoru sa ubrizgavanjem goriva. Ovo je postalo poznato kao Mini Cooper Si.

1993. Lansiranje Mini kabrioleta.

Još jedna nova varijanta klasičnog Minija pojavila se 1991. godine kao najnoviji model u liniji. Ovo je zaista jedini Mini koji ne potiče iz Britanije, nego iz Nemačke: Poput nekih tjunera pre njega, namenski Mini diler u nemačkoj regiji Baden isekao je krov sa klasičnog Minija, pretvorivši automobil u izuzetno atraktivan kabriolet. Suprotno ranijim pokušajima, kvalitet je bio toliko dobar ovoga puta, da je Rover Grupa, sada odgovorna za klasični Mini, odlučila da kupi alate i proizvodnu opremu za Mini Cabrio, koji je od 1993. do 1996. godine bio prodat u otprilike 1.000 jedinica.

1994. BMW Grupa kupuje Rover Grupu

U januaru 1994. vanredna skupština British Aerospace Plc (BAe) dogovorila je prodaju svih grupe Rover BMW-u. Prema ugovoru o kupovini, BMW je platio BAe-u 80.000 GBP (oko dve milijarde nemačkih maraka u to vreme). U trenutku prodaje, Rover je proizvodio oko 430.000 automobila godišnje i imao 33.000 zaposlenih u četiri fabrike (Longbridge, Cowley (Okfsord), Swindon, Solihull). John Towers postao je generalni direktor Rovera.

BMW je, prilikom kupovine kompanije, prisvojio i niz britanskih motornih marki. Osim brendova aktivnih u vreme kupovine (Land Rover, MG, Rover i Mini), kupljeni su i brendovi Austin-Healey, Morris, Riley, Standard, Triumph, Vanden Plas, Wolseley.

1995. Specijalno izdanje Mini Cooper S.

„John Cooper Garages“ kreirao je Mini Cooper S specijalno izdanje, koje je razvijeno uz instrukcije Rover Grupe. Ovo je bilo prvi put tokom 25 godina da se zvanični Cooper S može kupiti nov, a ne kao konverzija. Glavna karakteristika Cooper S-a bila je povećana snaga (86 KS u odnosu na 64 KS). Dodatna snaga i 20% dodatnog obrtnog momenta dali su Mini Cooper S maksimalnu brzinu od 101 mph i ubrzanje od 0-60 mph za 9,86 sekundi. Spoljašnje karakteristike uključivale su originalne Cooper Racing bedževe na točkovima, lukove točkova u boji karoserije, poklopac rezervoara za gorivo od aluminijuma, ivice na vratima od nerđajućeg čelika sa utisnutim slovima ‘John Cooper’, bočne nalepnice Cooper S, kao i prednje i zadnje „bedževe“.

1996. Kraj proizvodnje klasičnog MINI kabrioleta.

Proizvodnja klasičnog Mini kabrioleta obustavljena je 1996. Ukupno je bio proizvedeno 1.081 jedinica.

1996. Poboljšanje modela Mini i Mini Cooper.

Oktobra 1996. Rover predstavlja potpuno revidiranu Mini seriju na Salonu automobila u Parizu. Ovo je predstavljalo najradikalnije tehničke promene od početka proizvodnje (hladnjak montiran spreda, vazdušni jastuk, zatezači sigurnosnih pojaseva, grede na vratima, “multi point” ubrizgavanje goriva sa katalizatorom i povratnom spregom. Nova serija imala je samo dve varijante, Mini i Mini Cooper. Ujedno je lansiran i  Sport Pack sa znatno povećanim nivoom opcionih dodataka. John Cooper je ponudio verzije Cooper S i S Works.

1998. Slavne ličnosti kreiraju specijalna izdanja Minija.

Rover je pozvao brojne poznate ličnosti da kreiraju izgled Minija. Paul Smith je dizajnirao prugasti Mini, a Jay Kay iz grupe Jamiroqui kreirao je Jamiromini. Minije su kreirali i David Bowie, Kate Moss, Natasha Caine i dizajner Mark Ward.



1999. Drugo mesto na takmičenju za „Automobil veka“

„Automobil veka“ bila je međunarodna nagrada koja se dodeljuje najuticajnijem automobilu sveta 20. veka. Proces izbora nadgledala je Globalna automobilska izborna fondacija. Mini je osvojio drugo mesto, a prvo Ford Model T. Rezultat je objavljen na svečanoj dodeli nagrada 18. decembra 1999. godine u Las Vegasu.

2000. Serija Mini Clasic.

Oproštajna serija Mini Classic lansirana je u aprilu 2000. godine. Sadržala je četiri modela, Mini Classic Seven, Mini Classic Knightsbridge (nije bio dostupan u Velikoj Britaniji), Mini Classic Cooper i top model Mini Classic Cooper Sport. Ova serija označila je kraj ere klasičnog Minija.

2000. Kraj proizvodnje klasičnog Minija.

Nakon više od 40 godina proizvodnje koja je obuhvatala 5.387.862 vozila, proizvodnja klasičnog Minija konačno je završena 4. oktobra 2000. Poslednji automobil koji je sišao sa proizvodne linije u Longbridge-u bio je Mini Cooper Sport crvene boje sa srebrnim krovom i prugama na haubi. Taj automobil, sa registarskim oznakama Ks411 JOP, u decembru 2000. godine poslat je u Fond britanske automobilske industrije u Gaidon-u.

Izvor: polovniautomobili.rs

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Popularne