Nema onog ko nije čuo za izreku “kum nije dugme” jer u našem narodu od davnina kum je ravan svetinji, gotovo član porodice. Danas se, čini se, to malo izvitoperilo pa se i kao mnogi drugi običaji, i kumstvo gleda kroz materijalnu prizmu.

Ni venčanje ni krštenje ne može se obaviti bez kuma, a poslednjih godina dosta je onih koji kuma biraju po “dubini džepa”, posebno kada je reč o venčanjima – od kuma se očekuje veliki poklon, odnosno podebela koverta. Nije retkost ni da se pozajmi i novac jer, bože moj, “Kum nije dugme.”

Ipak, u većini slučajeva za venčanog, ali i krštenog kuma uzima se najbolji prijatelj ili prijateljica jer prva asocijacija i jeste – prijatelj za ceo život, onaj koji vas nikada neće izdati i biće uvek uz vas.

Kumovi se gledaju skoro kao članovi porodice, pa tako zauzimaju posebno mesto za stolom na svakoj slavi, na svadbi je kum najvažnija osoba, na krštenju takođe.

Ima i slučajeva, doduše retkih, kada se kum sreće samo na venčanju. To se danas odnosi uglavnom na ona stara kumstva kada stariji u porodici insistiraju da kum bude neko od mlađeg naraštaja iz porodice koja je decenijama unazad kumovala. Budući kumovi se čak i ne poznaju, pa se sve nekako završi posle ceremonije venčanja, sati prejedanja i veselja.

Zašto se kumstvo ne odbija?

Možda je u tim odlukama presudno ono čuveno koje i danas čujemo “Kumstvo se ne odbija.” Verovanja kažu da se bezrazložno odbijanje kumovanja smatra za greh.

Jedno od njih glasi da ako odbijete da budete kum na venčanju, kroz život će vas pratitti nesreća i nikada nećete pronaći svoju srodnu dušu, jer ste odbili da pred Bogom i ljudima svedočite o braku dvoje ljudi.

Drugo narodno verovanje, jeste da čovek koji odbije da kumuje na krštenju deteta nikada neće imati “poroda”.

Prema srpskom mitološkom rečniku u selu Ribnici rod Jevtovići napustio je staro kumstvo jer su kumovi daleko živeli. Zato su ih stari kumovi prokleli da ih nikada ne može biti više od dve kuće.

Ranije se smatralo se da je srećno kumstvo dugotrajno i da se napušta samo u izuzetnim prilikama – zbog nemanja dece ili njihovog ranog umiranja, ali i onda kada su kumovi prostorno veoma udaljeni.

Takođe, udovci ne uzimaju starog kuma za venčanje, nego traže drugog, a i ako se iz jedne konfesije pređe u drugu, staro kumstvo je zamenjivano drugim – među ljudima nove konfesije.

DETE NA RASKRSNICU, A KO GA PODIGNE…

Detinji kum se po još prehrišćanskim verovanjima birao tako što se dete nekoliko dana pre krštenja iznese na raskrsnicu, pa ko prvi naiđe i podigne ga taj postaje detetov kum, kaže za MONDO prof. dr Vesna Marjanović, predavač etnologije folklora na Visokoj strukovnoj školi za vaspitače u Kikindi

Na Kosovu se dete iznese u kolevci, okrenuto licem zapadu. Ko prvi naiđe okrene dete licem istoku i izgovori: Bog nek te poživi i nek ti je srećno ime N(ovo slovo je označavalo reč nađen, pa su se tako i imena davala deci). Skrivena majka se pojavi i obrati kumu : “Neka ti je laka i srećna ruka.”

Takođe, ističe naša sagovornica, u nekadašnjim višečlanim porodicama kada su deca oboljevala i umirala, majka bi iznosila dete na raskrsnicu jer se verovalo da se tu susreću dobro i zlo, demoni i sveto. Slučajni prolaznik koji podigne dete se i u ovom slučaju smatrao kumom.

Kršteni kumovi – duhovni roditelji

Po Ustavu Crkve, u činu krštenja dece i odraslih učestvuju kršteni kumovi – duhovni roditelji. U Crkvi su se kršteni kumovi pojavili u okviru prakse krštavanja odraslih, nakon čega su ih već počeli da uzimaju i za vreme krštenja dece. Čovek, koji je želeo da se prisajedini Crkvi, morao je sa nekim članom Crkve, koji se starao o njemu, da dođe kod Episkopa ili prezvitera. Osnovna uloga staratelja, odnosno krštenog kuma, predstavlja staranje o životu onoga koji se sprema za Svetu Tajnu Krštenja. On je dužan da svome kumčetu pokaže osnove pravoslavne vere i pobožnosti. Tokom istorije Crkve, a u okviru čina krštenja dece, funkcije krštenog kuma pretrpele su mnoge izmene. Njegova uloga se više nije završavala činom krštenja, nego je držanjem deteta na krštenju u krstionici tek počinjala. Kršteni kumovi su svedočili Crkvi da će deca, koju su držali na krštenju, biti vaspitavana u hrišćanskoj veri.

Ovaj običaj, je dugo praktikovan u jugoistočnoj Srbiji – okolina Niša, Pirota, Leskovca. Zato, kaže, Marjanović tamo ima dosta imena Nejde i Nejden, što znači NAĐEN.

Profesorka naglašava da postoji i kategorija šišanog kumstva, bez obzira na krštenog kuma.

”To kumstvo se praktikuje do godinu dana deteta, pogotovu je rasprostranjeno u Bosni. Njime se ne stiče srodstvo, ali se pojačava prijateljstvo. Kum odseče pramen kose detetu u koji stavi novac. Inače, šiša se sam ono dete koje nije šišano od rođenja. Ošišana kosa pada u sud sa vodom, u koji kuma baca novčić. Važno je da kosa ne padne na pod, jer to onda sluti na bolest”, kaže Marjanović.

Ona dodaje da je šišani kum najčešće bio ujak, majčin brat ili neko muškog roda, najbliži iz familije. To, kako kaže, potvrđuje instituciju koangulata – odnosa između sestrine dece i ujaka, jer je u nekim sredinama važilo ako sestra umre, ujak preuzima, brigu o deci.

Šišano kumstvo traje dok su kum i kumče živi, a kada jedno od njih umre onda kumstvo prestaje. Kaže se “kumstvo bilo, kumstvo se razvrglo.”

Pored krštenog (mokrog), venčanog i šišanog (suvih) postojalo je i kumstvo u nevolji “kada neko nekoga u nuždi okumi.”

U nevoljama se kumovalo i sa ljudima drugih vera da bi ih štitili od nasilnika, i sa lupežima da bi se zaštitila imovina. Hajduci su okumljavali jataka da bi kod njih imali utočište. Naravno, ovo kumstvo bi trebalo razdvojiti od verskog koje je prva Sveta tajna i koje znači uvođenje u hrišćanski život.

Činjenica je da se kumstvo u Srbiji održava i neguje (doduše prilagođeno vremenu u kom živimo), kum se poštuje i gleda kao srodnik, ali istorija svedoči i da izdaja nije nepozanica među kumovima, pa ni ubistvo.

Tako je ubistvovožda Prvog srpskog ustanka,Karađođa Petrovića organizovao njegov kum Vujica Vulićević po naredbi Miloša Obrenovića. Takođe, ima primeraiu novijoj političkoj istoriji da su kumovi postali neprijatelji.

Izvor: mondo.rs