Lažna nada je najveća prepreka koju preživela osoba porodičnog nasilja mora da prevaziđe. Ona je ukorenjena u iskrivljenoj realnosti i kreira je nasilnik kako bi uticao na žrtvu. Na kraju, lažna nada može produžiti nasilnu vezu godinama, pa čak i decenijama. Kada preživela osoba počne da raščlanjuje svoje nasilno iskustvo i uoči pogrešna uverenja, proces oporavka počinje, piše CityMagazine.
Kontrolisani odnos
Početna faza zaljubljivanja često je uvod u iskrivljenu realnost u koju osoba ulazi kada započne vezu sa „nepoznatim“ nasilnikom.
Ova prijatna, pa čak i uzbudljiva faza može potrajati godinu dana ili duže. Vremenom, nasilnik počinje da koristi suptilne taktike prisile koje se lako mogu prevideti, naročito ako osoba ne zna na šta treba da obrati pažnju. Postepeno, žrtva može biti uvučena i obuzeta ovakvom vrstom partnera.
Kako veza odmiče, te suptilne taktike ustupaju mesto otvorenijim napadima: kritike, neispunjena obećanja, zastrašujući gestovi, vikanje i slično. Kada nasilnik shvati da je preterao, menja ponašanje.
U toj fazi se često ponovo pojavljuje osoba — ili verzija osobe — u koju se partner(ka) prvobitno zaljubio/la. Tada slede izvinjenja, molbe za oproštaj, obećanja da se „to više neće ponoviti“. Ta promena, u smeru pažljivijeg i brižnijeg ponašanja, budi nadu u bolju budućnost.
Kada je jedna žena u mojoj grupi za oporavak podelila da njen fizički nasilan muž „ume da bude najslađa osoba“, odgovorila sam:
„U tome leži tvoja najveća prepreka.“
Povremena nada da će se partner promeniti, koja se javlja kada nasilnik postane „fin“, uliva snažnu — ali lažnu — nadu da veza može da uspe. Ovaj obrazac, poznat i kao ciklus zlostavljanja, ponavlja se iznova i iznova. Njegov krajnji efekat je da omogućava kontrolu partnera — prvo vas privuče, a zatim vas zarobi u vezi, nekada i godinama, ako se ne reaguje ozbiljno.
U proseku je potrebno sedam pokušaja da preživela osoba zauvek napusti nasilnog partnera, pri čemu lažna nada igra ključnu ulogu u vraćanju svaki put.
Suočavanje sa lažnom nadom
Lažna nada u budućnost odnosa uvek ide ruku pod ruku sa poricanjem da je do zlostavljanja uopšte došlo. Kada je zlostavljanje akutno, osoba jasno oseća koliko je ono pogrešno, nepravedno i šokantno. Međutim, kada usledi „pozitivna“ promena ponašanja, javlja se ambivalentnost. Osoba počinje da preispituje šta se desilo i može biti nagovorena da preuzme deo krivice za nasilnikovu reakciju.
Da biste razotkrili lažnu nadu, ključno je da prepoznate i razumete da partnerovo „popravljeno“ ponašanje posle nasilja predstavlja manipulaciju s ciljem da vas ponovo uvuče i uspostavi kontrolu. Treba jasno sagledati tu promenu ponašanja kao taktički potez.
Dobro je dokumentovano da zlostavljanje, posebno psihološko i manipulativno, čak i bez fizičkog nasilja, izaziva PTSP. Nedavno randomizovano istraživanje pokazalo je da ciljano suočavanje sa lažnom nadom kod žrtava porodičnog nasilja značajno umanjuje simptome PTSP-a, naročito kada se radi na nerealnim očekivanjima da će se nasilnik promeniti.
Oporavak od traume, koji uključuje razgradnju lažne nade i nerealnih uverenja, neophodan je kako biste se osnažili i vratili kontrolu nad sopstvenim životom. Zapamtite sledeće:
Znajte da je nasilje zastrašujuće i pogrešno — ne umanjujte ga i ne poričite kasnije. Držanje istine je način samoodbrane. Zabeležite epizode nasilja u dnevniku. Oduprite se primamljivoj nadi da će se partner promeniti, bez obzira koliko ta obećanja zvučala lepo. Ostanite utemeljeni u stvarnosti: to je ista osoba koja vas kontroliše i zlostavlja. Nijedno prethodno obećanje se nije ostvarilo. Čitajte svoj dnevnik da ostanete povezani sa realnošću.Razdvojite partnerove optužbe od njihovog stvarnog ponašanja i odredite šta je istina. Kada to učinite, njegove/njene prisilne taktike će imati manji uticaj.
