Zaprati nas #uziceonline
REKLAMA
REKLAMA

“Kantina“

REKLAMA

“Kinder

Istorija

Na današnji dan: ubijen Karađorđe

Ubistvo u Radovanjskom lugu

Objavljeno

Fotografija: Wikipedia

Prošlo je 204 godine od ubistva Karađorđa u Radovanjskom lugu, kad se u krvi i zločinu rodila jedna od najstarijih i najdubljih podela u srpskom narodu. Zavrtelo se tada kolo dinastičkih borbi i nasilja koje se potom rasteglo kroz celi 19. vek.

Tog 13/26. jula 1817. ujutru seljanin Dragić Vojkić na svom nevelikom imanju u Radovanjskom lugu pronašao je obezglavljena tela vožda Karađorđa i njegovog sluge Nauma.

Njihove glave su već bile odnete knezu Milošu koji je još uvek prema zvaničnoj, istorijskoj verziji bio naručilac ubistva. Pitanje šta se zapravo dogodilo te kobne noći otrglo se pouzdanosti izvora kojih pak ima dosta, a oko njega su ispleteni mitovi i legende.

Različita pera srpske književnosti i ostale intelektualne elite utkale su takođe svoja viđenja u narodna predanja.

Činjenice koje su dovele do nesrećnog događaja manje ili više izbegle su zamke kolektivnog sećanja zahvaljujući dobroj dokumentonovosti.

Ipak, i tu se javljaju brojne nedoumice, posebno kad se povede reč o tome ko snosi najveću krivicu i kakav su uticaj imale velike sile.

Međutim, kakvi god da su bili motivi Karađorđe je bio i ostao za neke otac moderne Srbije, a za druge izdajnik.


Detinjstvo i mladost

Istoričari nisu uspeli da sa sigurnošću utvrde tačan datum kad je došao na svet, ali se pretpostavlja da je to bilo na Đurđic, 16. novembra 1762. u Viševcu. Njegovi roditelji Marica i Petar bili su veoma siromašni, pa su zato često morali da se sele.

Na rođenju je dobio ime Đorđe po svecu koji se tog dana proslavljao. Postoje razne priče kako je kasnije tokom života stekao nadimak Crni Đorđe.

Prema jednom od verovanja taj nadimak mu datira još iz detinjstva kad se već mogla nazreti njegova nepokolebljiva i prkosna ćud koja nije podnosila nijedan autoritet.

Prema nekom drugom verovanju, Turci su mu na ime dodali prefiks „kara“, što na turskom znači „crni“ jer su ga se bojali.

Iz oskudnih podataka koje imamo o njegovom životu zaključuje se da se rano odmetnuo u hajduke. U proleće 1785. ili 1786. oženio se Jelenom Jovanović koju je navodno morao da otme zato što njen otac nije odobrio taj brak.

Bežeći od „zala turskog jarma“, Karađorđe je nakon ženidbe prešao sa porodicom u Srem.

Njegov otac se tokom puta uplašio da će ih Turci uhvatiti, pa ne samo da je želeo da se vrati natrag, već je hteo i da ih sve oda. Kažu, na majčin podsticaj, Karađorđe je onda oca ubio sopstvenom rukom.

Svoju tvrdokornost i pravednost pokazao je i u jeku ustanka 1806. kad je rođenog brata zbog optužbi za silovanje osudio na smrt vešanjem.

Ipak, takve odluke ostavile su razarajuće posledice na njegovo duševno stanje koje su izašle na videlo tek u odsudnim časovima za Srbiju u jesen 1813. godine.

Karađorđe se u ranoj mladosti, nedugo po dolasku u Habzburšku monarhiju, priključio frajkorskom odredu u okviru austrijske vojske koji je obično bio sastavljen od srpskih dobrovoljaca.

Tako je u frajkorskoj uniformi vojevao protiv Turaka u Beogradskom pašaluku tokom poslednje Austrijsko-turskog rata od 1788. do 1791, a učestvovao je zatim u stvaranju Kočine krajine. To iskustvo biće mu od dragocene pomoći prilikom organizovanja ustaničkih operacija.

Svištovskim mirom Turci su garantovali svim Srbima koji su se borili na neprijateljskoj strani amnestiju, zato je Karađorđe odbio da postane austrijski podanik i vratio se u Srbiju.

Narednih godina Osmansko carstvo potresale su janičarske bune, dok ih je Karađorđe proveo neprestano hodajući po ivici zakona.

Bio je buljubaša Srpske narodne vojske koja je osnovana na inicijativu beogradskog paše radi suzbijanje janičara, ali to ga malo docnije nije sprečilo da preuzme ulogu harambaše među hajducima.

Srbi su strepeli od janičara, isto koliko i Turci. Napoleonova egipatska kampanja 1798. odvući će veliki deo osmanske vojske daleko od Balkana, što će pružiti šansu najupornijim janičarima-dahijama da uspostave svoju strahovladu.

Zverstva koja su se dešavala tokom skoro trogodišnje tiranije Aganlije, Kučuk Alije, Mule Jusufa i Mehmed-Age Fočića bila su nepodnošljiva.

Dahijski režim Karađorđe je dočekao u Topoli gde je nameravao da se trajno nastani. U svom mestu slovio je za časnog domaćina koji je uvek bio spreman da brani zemlju i narod, što ga je i na kraju preporučilo za vođu Srpske revolucije.


Na čelu ustanka

Turski zulum probio je granicu strpljenja srpskog naroda Sečom kneževa koja se odigrala početkom 1804. godine.

Turci su mislili da su time u korenu sasekli ustaničke pobude Srba, međutim, Karađordje je 2/14. februara okupio sve viđenije srpske glave u Orašju, tačnije u Marićevića jaruzi. Tamo je postignut dogovor da se što pre krene u borbu.

Prvobitno je ustanak trebalo da povedu knez Teodosije Marićevič ili hajduk Stanoje Glavaš, ali kako nijedan od njih nije prihvatio tu ideju, naposletku je za predvodnika izabran Karađorđe.

Ustaničke vatre su se brzo proširile na zapadnu i centralnu Srbiju. Važno je naglasiti da se Srbi tad nisu podigli protiv sultana, već samo protiv dahija i da su ih čak spahije podržavale.

U otvoreni sukob sa portom su stupili tek 1805. godine. Avgusta iste godine ustanici su uspeli da poraze ogromnu tursku vojsku u bitkama na Ivankovcu. Usledile su srpske pobede na Mišaru i Deliigradu, sve do 1806. kada je sklopljen Ičkov mir po kome je Srbija trebalo da postane Turska vazalna kneževina.

Naravno, Karađorđe se sa tim nije mirio i 1807. uvlači Srbiju u antiturski savez sa Rusijom. Slavna epopeja se tako nastavila, ali se naglo prekinula 1809. propašću srpske vojske u bici na Čegru.

Uporedo sa oslobađanjem teritorije nastajala je srpska državna uprava. Stvoreni su Praviteljstvujušči sovjet, sudovi i regularna vojska. Tu se primećuju zameci srpskog parlamentarizma, ali i voždova sklonost ka apsolustičkoj vladavini zbog čega je razbesneo mnoge svoje saborce.

Snovi o nezavisnoj srpskoj državi nestali su 1812. kad je Rusija zbog Napoleonove invazije bila primorena da potpiše Bukureštanski mir sa Turskom. Leta naredne godine Turci su za svega nekoliko dana pokorili Srbiju.

Izgnanstvo i smrt

Karađorđe je oktobra 1813. nevoljno napustio razorenu Srbiju sa namerom da se što pre u nju vrati.

Preko Austrije je stigao u Rusiju gde je tražio od ruskog cara da mu pomogne da opet digne ustanak. Kako nije dobio željeni odgovor, okrenuo se grčkoj organizaciji „Heterija“ čiji je cilj bio stvaranje velike balkanske države Grka, Srba i Bugara.

Odlučan da ispuni svoju životnu viziju, kročio je ponovo na srpsko tlo 25. jula 1817, ali su ga uskoro po naređenju beogradskog vezira i kneza Miloša ubili Vujica Vulićevic i Nikola Novaković.

Izvor: danas.rs

REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Popularne