U zahtevnoj borbi s virusom korona srpskim epidemiolozima pomažu kineski stručnjaci, a narodno pamćenje o pomoći inostranih lekara Srbiji seže i do sredine 19. veka. Dolazili su tada pojedini u naše krajeve i naporno radeći, neretko uz otpor sredine, pomagali poboljšanju zatečenih nepovoljnih sanitetskih i zdravstvenih prilika.
Bilo je to, kako je pisao užički istoričar dr Stevan Ignjić, pedesetih godina pretprošlog stoleća u doba ustavobranitelja. Oni su, razvlastivši Obrenoviće, veću pažnju počeli da poklanjaju prosveti i opismenjavanju naroda.
Ni zatečene zdravstvene prilike nikako se nisu mogle nazvati povoljnim. U užičkom okrugu, na primer, sve do četrdesetih godina 19. veka, niti je bilo lekara ni zdravstvenih ustanova. „U slučaju čestih epidemija – pojava srdobolje, šarlaha, velikih boginja i tifusa – narod se snalazio kako je znao i umeo. Narodni vidari i travari ’lečili’ su bolesnike bajanjem i vračanjem. Stariji ljudi su vidali rane, nameštali prelome, a berberi vadili zube”, piše Stevan Ignjić, dodajući da se u doba ustavobranitelja (pod vođstvom Tome Vučića Perišića) preduzimaju odlučnije i organizovanije mere da se poboljšaju zdravstvene prilike. U veća mesta, pa i u Užice, prvi put dolaze lekari, potom se otvaraju i bolnice.
“Od 1844. u Užicu službuje prvi okružni lekar. To je bio Grigorije Ribakov, koji je medicinske nauke završio u Petrogradu. Odmah po dolasku u grad na Đetinji doktor Ribakov je suočen s epidemijom velikih boginja i srdobolje. Zato se stalno nalazio na terenu radi pelcovanja dece i odraslih. Grigorije Ribakov bio je iznenađen veoma lošim higijenskim uslovima, ne samo u užičkim selima već i u Užicu. Na svakom koraku u čaršiji zapažao je velike količine đubreta, nečistoće, ulice zakrčene, prolazi zatvoreni građevinskim materijalom. Najteže je stanje bilo u turskom delu varoši. Stoka se slobodno kretala ulicama, javne česme bile su zapuštene…”
Od 1846. na dužnosti okružnog lekara u Užicu nalazi se Franc Bihele rodom iz Tirola, magistar hirurgije i veterine koji je diplomirao u Beču. Ima zapisa da je on, putujući našim selima, zapazio nepoverljiv odnos ljudi prema medicinskom osoblju, naročito u toku pelcovanja dece. Početkom 1851. među Užičane dolazi i treći inostrani lekar – Miroslav Neter iz Lužnice u Saksoniji. Isticao se veoma savesnim i samopregornim radom:
“Dr Neter je veoma brižljivo vodio evidencije bolesnika, prvi ustanovio bolesničke knjige, delovodnike i protokole, Pružao je bolesnicima zdravstvenu zaštitu i lekarsku negu, a radio i na zdravstvenom prosvećivanju naroda. Naporno radeći u ekonomski lošim uslovima, trpeći otpor sredine, lekar Miroslav Neter otišao je kao žrtva svog poziva – umro je početkom marta 1853. godine”, beleži Ignjić.
Potom je ceo ovaj kraj jedno vreme bio bez kvalifikovanog osoblja u zdravstvu, da bi u periodima zaraza na zahtev okružnog načelnika ovde došli lekari iz susednih okruga, Podrinjskog i Čačanskog. Onda je oživela namera da se u Užicu podigne bolnica, za šta su prikupljani dobrovoljni prilozi imućnijih. Odluka o njenom osnivanju doneta je u leto 1853, posle čega je s radom počela u opštinskoj mehani na Carini. Nabavljen je najnužniji inventar, ali nedostajalo je medicinsko osoblje. Za služitelja bolnice postavljen je Filip Jokanović „pod uslovom da stanuje u jednoj sobi bolnice i da nadgleda bolesnike”. U ovu prvu užičku bolnicu, navodi Ignjić, tek 1855. godine dolazi lekar Zelenski, a 1859. i doktor Simon Josif.
Izvor: politika.rs
