Idemo opet sa istom idejom, ali ovaj put za nijansu drugačije. Vedrije. Živeti večno – iskonska želja čoveka koja datira u daleku prošlost, sve do pećina Altamire. Želja koja se nažalost… ili na sreću nikada neće ostvariti. Sa poslednjim izdahom sve naše male i ne tako male želje padaju u vodu i na mesto njih dolazi jedna masna, debela i pozmašna tačka. Ko zna možda za tom velikom tačkom ide još nekoliko jednako važnih tačaka, ali to nek ostane na nivou osnovanih sumnji u apsolutne konačnosti. Znam, možda ovo nije vedrina sa južnih obala, ali… su simbol beskonačnosti koji ostavlja nadu da bi možda optimizam mogao odneti pobedu. Makar u tom završnom činu predstave. Čovek, dakle, predano sanja večni život. I tako sanjajući na sve načine u stvarnosti pokušava da dođe do večnosti. Baš zato slika, piše, komponuje, vaja, rađa… da bi jednog dana ostalo nešto iza; nešto stvarno, nešto kao dokaz da je nekada, bar jednom, postojao čovek sa svim svojim čovečijim osobinama, vrlinama i tim neizbežnim manama.
Naravno, niko ne govori da ta dela moraju da budu primeri genijalnosti od kojih se ostaje bez daha – tako nešto ipak je rezervisano za izuzetne koji su samo statistička greška u moru proseka. Ali i mi prosečni moramo imati šansu za večnost. Dajte nam bilo šta, bićemo zadovoljni i sa bočnim zidom poštine zgrade na rubu malog grada. A tamo, baš na tom zidu u moru nečitkih potpisa, poruka i mudrosti da stoji napisano kako Bole i Vlade vladaju mahalom – sa jeftinim flomasterom kupljenim u prodavnici tu odmah iza ugla i na bočnom zidu, prilično čudno za nekoga ko se predstavlja za vladara mahale, umesto da to bude na čeonom zidu, da svi potčinjeni mogu videti, odnosno saznati imena svojih vladara oni su izabrali skrovito mesto koje se može zapaziti pukom koincidencijom kada iz dosade već vidjenog prizora tražiš nešto, a ne znaš ni ti šta… bitno je da tražiš i da nadjes pa sad ako su to Bole i Vlade, vladari mahale, neka bude. Šta se može još saznati iz strukture samog potpisa? Krasnopis koji to nije, odaje utisak kako su Bole i Vlade godina kada sve žulja, kada misliš da si vladar svega, sticajem okolnosti oni su se zadovoljili mahalom, ali za njih je mahala ekvivalentna vasioni gde se sve okreće oko ulice sa poštom, prodavnicom, trošnom kafanom i pijacom koji ima čitave dve tezge – vladari uvek moraju biti neskromni i u stanju da od mahala načine prave male imperije.
Šteta što se mora omatoriti i sa tim podmuklim protokom godina saznati kako ipak nisi vladar ničega, pa ni mahale. Od pomisli da vladaš do spoznaje kako si jedna statistička greška deli te nekoliko vrlo dugih leta, koja se naprasno skraćuju. I zato svi tražimo šansu za večnost. Vlade i Bole su svoju šansu iskoristili, i niko tebi koji čitaš nije kriv što nisi vladar mahale. Ajmo dalje, mogu pretpostaviti da je sam potpis odrađen na brzaka, da ne vidi neko stariji koji bi vladare odmah raščinio nogom u predelu zadnjice i sa neizbežnim prekorom starijeg koji misli kako sve mnogo bolje zna, a ni sam nije svestan da je pre kog dugog leta i njemu padalo na pamet da je vladar mahale. Kako bilo, grafit je odrađen u žurbi, ali to ne umanjuje njegovu sadržinu – a sadržina je svima poznata… Bole i Vlade vladaju mahalom kada niko drugi neće, ili ne ume. Kako su došli na tu ideju? Često sam se pitao to. Odgovor je da su za to krive one mlade godine kada misliš da si vladar, večan i kada je svet mali, a opet tako veliki i izazovan. E, baš zato ide koje slovo za naše vladare mahale.. jer, samo sticajem okolnosti pišu ta dva imena, mogao je to biti bilo ko, samo treba biti dovoljno mlad. A ako si mator, onda treba imati poštovanja prema mladim godinama, jer ne tako davno svi smo mi bili Bole i Vlade koji vladaju Mahalom. Ali nismo imali herca da to javno kažemo, ili čak napišemo na zidu, da svi vide. Dobro, skoro svi jer u pitanju je bočni zid. Dakle, nismo imali herca, ali oni jesu, Bole i Vlade i zato su dobili puno pravo da budu večno mladi i večni vladari svoje Mahale koja je sačinjena od dve ulice, pošte, prodavnice, trošne kafane i pijaca sa dve tezge.. i to je bolje nego da na zidu ne piše ništa. Jer ništa i večnost nikako ne idu zajedno. A vladati mahalom nije tako mala stvar, to mogu ipak samo večni.
