Zaprati nas #uziceonline

Kolumne

Talenat, i kako ga je grad pojeo

Uzimao je to zdravo za gotovo i zato ga je njegov talenat na kraju i uništio

FacebookWhatsAppViberEmail

Objavljeno

ilustracija: freepik

“Talenat je urođena sposobnost da se u nečemu bude dobar.” I to je to. Prosto ne mogu da verujem kakva je rogobatna definicija data za nešto tako kompleksno. Znak uzvika bi možda izmenio dosta toga. Urođena sposobnost da se u nečemu bude dobar! Sad je tek za nijansu bolje. Ali samo za nijansu.

Talenat je dar sa talasnih dužina koje su nama apsolutno nepoznate. Sve i da su poznate daleko su od nas bar sto hiljada milijardi svetlosnih godina. Odokativno sam odmerio, možda koja svetlosna godina bliže. Sve što mi, tako sitni, možemo je da skromno prihvatimo talenat i da delamo kako bi ga negovali. Skromno, ponavljam. Talenat mora da se zaliva i neguje baš poput najlepše ruže. Namerno sam rekao ruža, ako budete čitali tekst saznaćete i zašto. Veliki je greh kada imamo dar, ali nikada ne iskoristimo potencijal. Tada nastaje disharmonija i jedna planeta u vaseljenji zauvek nestane u tamnom vilajetu crne rupe. Dobro, to sam već izmislio. Ali neiskorišćenost talenta se uvek vrati kao bumerang i nađe način da nas uništi. Dar jede svoju decu ako su loša. Deca se hrane svojim darom ako su dobra. Ako obe strane ostanu gladne dovoljno dugo onda nastupa gašenje. I to ne momentalno, već polako i postepeno.

Dokaz toga je prošao pored mene jednog letnjeg dana. Posledica neiskorišćenog talenta/potencijala je imala 40ak kilograma i sa svojih 40 godina je izgledala kao da ih ima bar duplo više. Istetovirane ruke su mu bile u zavojima i posrtao je dok ga je peklo julsko sunce. Ispod kačketa su se nazirale oči bez sjaja. Iskreno, mislio sam da je mrtav. Svake godine mislim da je umro, ali on tvrdoglavo odbija da popusti. Svake godine izgleda kao da je pri kraju ali on uvek nađe način da izzimi kako kažu naši stari. Ispostavlja se da baš ono što ga polako ubija i drži u životu. Cedi ga kap po kap do poslednjeg atoma. Ironija života na primeru jednog čoveka koji ima talenat, ili ga je pak imao…sada više nema ništa.

Ispravka, ipak ima nešto -prokleti heroin. Životnu konstantu koja znači smrt. Kada bi prestao da sipa taj otrov u svoje vene naviknute na otrov vrlo verovatno je da bi odmah presahnuo. Otrov koji ga ubija je ujedno i razlog zašto još uvek diše. Otrov koji ga ubija je ono što mu daje razlog za život. Pakao na zemlji.

A nije bilo tako davno kada sam u rukama držao njegove radove koje je nacrtao. Sećam se, možda je bio početak srednje škole. Tadašnji klinac koji je sada Bog te pitaj gde je od njegovog starijeg brata ukro crteže. Neiskorišćeni potencijal/talenat je slao skice ljudima čisto da ga ne zaborave. Radovi su nekim čudom došli do mene. Nikada do tada nisam video tako nešto. Najlepše skice su se nizale ispred mojih očiju. Panorame, apstrakcija, realizam, kubizam, moderna, pigmenti, impresionizam, futurizam… ma sve je stalo u tih 10ak crteža. I na svakom crtežu po jedna mala ruža, uvek ista. Video sam je tog letnjeg dana na njegovom vratu. Izgleda da ga je ta ruža proganjala, ali i držala u životu…baš kao i otrov koji sipa u sebe. Kakvi su to samo crteži bili. I sada ih se jasno sećam kao da je bilo juče. Cela istorija umetnosti na desetak izgužvanih listova. On nikada nije učio školu za tako nešto. Magija je izlazila iz njegove ruke. Zezao se po papiru. Igrao se olovkom. Igrao se SA olovkom. Jednostavno je imao talenat. Nikada nije provalio kako da ga iskoristi. Uzimao je to zdravo za gotovo i zato ga je njegov talenat na kraju i uništio. Sada je samo senka koja čeka zimu da bi se opet pojavila na leto mimo svih očekivanja.



Vratimo se na početak, odnosno na definiciju talenta kao urođene sposobnosti da se u nečemu bude dobar. Kada bi je rekao neiskorišćenom potencijalu verujem da on to ne bi ni razumeo, baš kao što nije ni razumeo da je prokleto dobar u nečemu. Mogao je mnogo… I ostaće na tome. Samo jedna priča o talentu i gradu koji je pojeo taj dar. Ne, ne… nije taj mali grad samo pojeo već sažvakao i ispljunao ostatke kako to samo gradovi na rubu Evrope mogu da urade. Nije vam lepa ova priča? Priče i ne treba da budu lepe.

Piše: Dušan Raičević

Oceni tekst!

Celokupan sadržaj obuhvaćen sajtom – internet portalom užice online, a koji podrazumeva: tekstove, logotipe, grafike, fotografije, audio i sav ostali web materijal predstavljaju autorsko pravo i isključivo su vlasništvo upravo ovog portala, ili u drugom slučaju, postavljeni su uz saglasnost datu od strane vlasnika ili ovlašćenog nosioca prava. Preuzimanje materijala sa portala (izuzev postupanja sa istim na način prethodno naveden u uslovima korišćenja), bez pisane dozvole vlasnika ovoga sadržaja, smatra se strogim kršenjem zakona o autorskim pravima. Portal UžiceOnline će u nastojati da svoja autorska, prava intelektualne svojine, kao i sva ostala srodna prava zaštiti, u najvećoj meri koju zakon propisuje što bi podrazumevalo i krivično gonjenje.

FacebookWhatsAppViberEmail
REKLAMA
Ostavi komentar

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Popularne

FacebookWhatsAppViberEmail